www.amostravel.rs - Kompletna ponuda apartmana i hotela za letovanje 2017.

Sokrat, filozof

“Znam da ništa ne znam” (ἓν οἶδα ὅτι οὐδὲν οἶδα)

Sokrat (grčki Σωκράτης, 470. p.n.e. – 399. p.n.e.) je bio grčki (atinski) filozof, verovatno sa najvećim uticajem. Platon i Aristotel, drugi poznati filozofi klasične Atine, bili su zapravo njegovi učenici i cela zapadna filozofija je bila zasnovana na njihovom radu. Biste ovog velikog mislioca se mogu videti na gotovo svim filozofskim fakultetima čime mu se svakodnevno odaje počast.

Sokratski metod

Njegov najznačajniji doprinos zapadnjačkoj misli je njegova dijaloška metoda istraživanja, poznata kao sokratski metod ili metod elenhos koji je široko primenjivao u ispitivanju ključnih moralnih koncepata a prvi put je opisan u Platonovim Sokratskim dijalozima. Zbog ovoga se Sokrat obično smatra ocem etike ili moralističke filozofije i filozofije uopšte.

Sokrat-Luvr

Skulptura Sokrata – Muzej Luvr

Sokratski metod je negativni metod hipotetske eliminacije u kojem se bolje hipoteze pronalaze stalnim identifikovanjem i eliminisanjem onih koje vode u kontradikcije. Ovaj Sokratov metod je traganje za suštinskim hipotezama, pretpostavkama ili aksiomima, koje mogu da nesvesno oblikuju čovekovo mišljenje i da ih učine subjektom posmatranja kako bi se odredila njihova konzistencija sa ostalim verovanjima. Opšta forma je serija pitanja formulisanih kao testovi logike i činjenica usmerenih da pomognu osobi ili grupi da otkriju svoja uverenja o istoj temi, istražujući definicije ili logoi (logoi) (jednina logos), težeći da se karakterišu generalne karakteristike koje dele razni pojedinačni primeri. Do granice u kojoj je ovaj metod dizajniran da iznese na videlo definicije implicitne u sabesedničkim verovanjima ili da im pomogne da prodube svoje razumevanje, ovaj metod se naziva metodom majeutike. Aristotel je Sokratu pripisao otkrivanje metoda definicije i indukcije koji se smatraju suštinom naučnog metoda. Čudno je, međutim, da je Aristotel takođe tvrdio da ovaj metod nije primeren za etiku.

Vešt učitelj može da nauči učenike da misle svojom glavom putem ove metode. Ovo je jedini klasični metod podučavanja koji je poznat po tome što može da stvori stvarno autonomne mislioce. Postoje neki ključni principi za ovu formu podučavanja:

•    Učitelj i učenik se moraju složiti o temi predavanja;
•    Učenik mora da se složi da će pokušati da odgovori na učiteljeva pitanja;
•    Učitelj i učenik moraju biti voljni da prihvate svaki razuman odgovor. To jest, proces rezonovanja se smatra važnijim od činjenica;
•    Učiteljeva pitanja moraju da razotkriju greške u rezonovanju ili verovanjima učenika. To jest, učitelj mora da razmišlja brže i tačnije od učenika, da otkrije greške u učenikovom razmišljanju, a onda da formuliše pitanje na koje učenik ne može da odgovori ako ne ispuni proces razmišljanja. Da bi bio sposoban za ovo, učitelj mora da razmišlja veoma brzo u vezi sa klasičnim greškama u razmišljanju;
•    Ako učitelj napravi grešku logičke ili činjenične prirode, prihvatljivo je da učenik ispravi učitelja.

Antička Atina

Antička Atina

Kako diskusija nije dijalog, ona nije podesan medijum za sokratski metod. Ipak, od pomoći je ako je učitelj sposoban da vodi grupu učenika kroz diskusiju. Ovo nije uvek moguće u situacijama koje traže od učitelja da ocenjuje učenike, ali je pedagoški prihvatljivije, jer ohrabruje učenike da razmišljaju, a ne da se ugledaju na autoritete.

Slobodnije se svaki proces uzastopnih postavljanja pitanja u dijalogu može smatrati sokratskim metodom.

Sokrat primenjuje svoj metod u ispitivanju ključnih moralnih koncepata, vrlina: pobožnosti, mudrosti, uzdržanosti, hrabrosti i pravičnosti. Takvo istraživanje je stavljalo izazove pred implicitna moralna ubeđenja sagovornika, ističući neadekvatnosti i nekonsistentnosti u njihovim uverenjima i obično je dovodilo do stanja zbunjenosti poznatog kao aporia. U pogledu takvih neadekvatnosti Sokrat je priznavao svoje neznanje, ali su ostali i dalje tvrdili da imaju znanje. Sokrat je verovao da ga činjenica da je svestan svog neznanja čini mudrijim od onih koji, iako ne znaju, ipak tvrde da poseduju znanje. Mada ovo ubeđenje može izgledati paradoksalno na prvi pogled, ono je u stvari Sokratu omogućavalo da otkrije sopstvene greške gde bi ostali mogli da pretpostave da su u pravu. Ova tvrdnja je poznata po anegdoti kad je Delfsko proročište objavilo da je Sokrat najmudriji od svih ljudi.

Sokrat je ove tvrdnje o mudrosti koristio kao osnovu svojih moralnih podsticaja. Tako je tvrdio da se glavna dobrota sastoji u brizi duše u vezi sa moralnom istinom i moralnim shvatanjem da „bogatstvo ne donosi dobrotu, ali dobrota donosi bogatstvo i svaki drugi blagoslov, i pojedincu i državi“, i da „život bez istraživanja (dijaloga) nije vredan življenja“. Sokrat je takođe tvrdio da je bolje biti tretiran loše, nego sam se ponašati loše.

Rekonstrukcija antičke Atine

Rekonstrukcija antičke Atine

Sokratov život

Sokrat nije ostavio nikakve spise. Podaci o vojnoj službi se mogu naći u Tukididovoj „ Istoriji Peloponeskog rata“. Bio je izvrgnut satiri u Aristofanovoj komediji „Oblaci“ nastaloj kad je Sokrat bio u srednjim četrdesetim godinama. Sokrat se pojavljivao u drugim Aristofanovim predstavama poput „Ptica“ jer se smatralo da je bio filodoranin, a takođe i u predstavama Kalija, Eupolisa i Teleklaidesa, i u svim ovim predstavama Sokrat i Sofisti su kritikovani zbog „moralnih opasnosti prisutnih u savremenoj misli i literaturi“. Ipak, glavni istorijski izvor o Sokratu su spisi dvojice njegovih učenika, Ksenofonta i Platona. Drugi važan izvor su razna pozivanja na njega u Aristotelovim spisima.

Skulpture i biste Sokrata opisuju kao čoveka ne baš prijatne spoljašnjosti. Bio je nizak, debeo i ružnog lica. Ovi portreti su mahom bazirani na opisima koje je dao njegov učenik Platon, a ne na direktnom posmatranju filozofa od strane skulptora.

Sokratov otac je bio Sofronisk, vajar, a majka Fenareta, babica. Sam Sokrat je često koristio profesiju svoje majke kako bi opisao svoje nastavne metode: kako babica pomaže ženama da se porode, tako i Sokrat pomaže ljudima da rode istinu koja se krije u svakome od nas. Bio je oženjen Ksantipom koja je bila znatno mlađa od njega i koja mu je rodila tri sina (Lamprokle, Sofronisk i Meneksen). Po kulturnim standardima onog vremena, nju su smatrali oštrokondžom. Sam Sokrat je posvedočio da je, pošto je naučio da živi sa Ksantiopom, sada sposoban da se nosi sa bilo kojim drugim ljudskim bićem, kao što jahač koji je navikao na divlje konje sa lakoćom jaše manje divlje. Sokrat je voleo da ide na Simpozije, partije pijenja i pričanja. Legendarna je bila njegova sposobnost da pije, ostajući trezan čak i kad bi se svi iz njegove družine teško napili. Takođe je iskusio vojnu akciju boreći se u bitkama kod Potidee, Amfipolisa i Deliuma. Iz platonovog Simpozijuma znamo da je Sokrat odlikovan za hrabrost. U jednoj prilici je ostao sa ranjenim Alkibijadom i verovatno mu je spasao život. Tokom ratnih pohoda je takođe pokazao neobičnu čvrstinu, hodajući zimi bez obuće i kaputa.

Prema nekim istoričarima, zarađivao je za život predajući filozofiju svojim učenicima, dok drugi tvrde da je išao stopama svoga oca, skulptora. Neki čak veruju da su figurine Tri gracije koje su nekada krasile Akropolj, zapravo njegov rad.

Istorijski kontekst

U vreme kada je Sokrat rođen, Atina je proživljavala godine procvata pod Perikleom, harizmatičnim političarem koji je puno ulagao u razvoj kulture i umetnosti i koji je od Atine napravio najjaču pomorsku silu tog vremena. Međutim, sa početkom Peloponeskog rata 431. god. pre nove ere, moć Atine počinje da opada, sve do konačnog poraza 404. p.n.e. kada dolazi i do propasti atinske demokratije. U gradu-državi, socijalno propadanje dovodi i do pada morala i društvenih vrednosti. Sokratovi sugrađani više ne razumeju koncept etike i moralnih vrednosti o kojima je on pričao.

Sokrat

Sokrat

Filozofska ubeđenja

Sokrat je često govorio da njegova mudrost potiče iz činjenice da “on zna da ništa ne zna”. Uz ovo, Sokrat je takođe govorio da se svi loši postupci čoveka mogu pripisati njegovom nedostatku znanja. Prostije rečeno, ako osoba pogreši, Sokrat je verovao da je greška uzrokovana nekom vrstom neznanja. Većina od njegovih briljantnih uočavanja poput ovih je potekla iz kontraprimera koje je iznosio u debatama sa drugim Atinjanima. Ponekad su ga njegova ispitivanja drugih dovodila do sticanja neočekivanih znanja. Mada se nikad nije fokusirao na specifične teme, većina Sokratovih debata su bile usredsređene oko karakteristika idealnog čoveka, kao i koju formu idealna vlada treba da ima.

Sokrat je verovao da svaki čovek u svom srcu krije veliki broj istina i pokušao je da nauči ljude kako da ih otkriju. Njegova cela filozofska ideologija se sastoji od par osnovnih principa. Prvo, verovao je da niko ne voli da se ponaša nemoralno i ako se neko tako ponaša, to je zato što ne zna šta je moral.
Verovao je da pravednost dovodi do znanja i da je pravda jedini nosilac ljudske i društvene sreće.

Sokrat je verovao da je najbolji način da čovek vodi svoj život – ne da se usredsredi na akumuliranje bogatstva, već da se usredsredi na samorazvoj. On je uvek pozivao druge da pokušaju da se više koncentrišu na prijateljstva i osećanje istinskog zajedništva jer je verovao da je ovo najbolji način da ljudi rastu kao narod. Ideja da ljudi poseduju određene vrline je bila nit Sokratovih predavanja. Ove vrline predstavljaju najznačajnije kvalitete koje osoba može da ima, a prve među njima su filozofske i intelektualne vrline. Sokrat je naglašavao da “je vrlina najvrednija od svih bogatstava, istina leži ispod senki postojanja, i da je posao filozofa da pokaže ostalima koliko malo oni u stvari znaju.”

Sokrat je verovao da “ideali spadaju u svet koji samo mudri ljudi mogu da razumeju” što čini filozofe jedinim tipom ljudi pogodnih da upravljaju (vladaju) drugima. Sokrat nipošto nije bio blag u svojim specifičnim stavovima o vladi. Otvoreno se protivio demokratiji koja je vladala u Atini kasnije tokom svog života. Atinska demokratija nije bila ekskluzivna. Sokrat se protivio bilo kojoj formi vladavine koja nije bila njegov ideal savršene republike kojom bi upravljali filozofi, a atinska vlada je bila daleko od toga. Tokom kasnijih stadijuma sokratovog života, Atina je bila u stalnim političkim prevratima. Demokratiju je prvo zbacila frakcija poznata kao Tiranija tridesetorice koju je predvodio Kritijas koji je ranije bio Sokratov učenik. Tirani su vladali jedno kratko vreme pre nego što je atinska demokratija ponovo uspostavljena od kada je pokušavala da uguši Sokratov glas.

Smrt Sokratova, Jacques-Louis David (1787.)

Smrt Sokratova, Jacques-Louis David (1787.)

Suđenje i pogubljenje

Soratova naklonost moralu, njegove eksplicitne misli o poštenju i pravdi kao i njegovo verovanje u činjenje dobrih dela, doveli su do toga da ga političari tog doba omrznu. Političari počinju da okrivljuju Sokrata da svojim stavovima kvari atinsku omladinu. Štaviše, optužili su ga da je učio mlade da se ne obaziru na atinske bogove i da im je punio glave idejama da treba da slušaju neki unutrašnji glas pod imenom demonion. Atinske političare je razbesnelo i to što je u javnim raspravama Sokrat bio podrugljiv odnosno ismevao ih je, te su oni sami, pred ljudima, izgledali glupavo. Atinjani, razočarani ishodom Peloponeskog rata, počinju da sumnjaju u dobrobit vladavine demokratije.

Suđenje Sokratu je podiglo veliku debatu inicirajući nastanak čitavog žanra u literaturi poznatog kao sokratski logoi. Sokratov način predavanja je ljutio uticajne figure njegovog doba čija je reputacija mudrosti i vrline bila urušena njegovim pitanjima. Treba reći da je sam Sokrat bio dovoljno mudar da ne vređa svoje sabesednike, ali su drugi ljudi koristili njegovu retoriku da bi izvrgli ruglu moćne ljude. Iritantna priroda ovih pitanja je Sokratu donela nadimak „konjska muva Atine“. Iako se Sokrat lično borio za Atinu i zagovarao poslušnost zakonima, on je u isto vreme kritikovao demokratiju, posebno atinski izborni sistem. Taj kriticizam je podigao sumnje među demokratama, posebno kad su neki od njegovih bliskih saradnika proglašeni neprijateljima demokratije. Alkibijad je izdao Atinu u korist Sparte, a Kritija, njegov nekadašnji učenik je bio vođe Tiranije tridesetorice (prospartanske oligarhije koja je vladala Atinom par godina nakon poraza).

Sokrat

Sokrat

Sokrat je verovao da nijedan čovek nije mudar, ako nije u stanju da prizna svoje nepoznavanje istine.  Za sebe je često govorio: “Znam samo jedno, a to je da ništa ne znam” (starogrčki ἓν οἶδα ὅτι οὐδὲν οἶδα izgovor hèn oîda ὃti oudèn oîda). Uz to, Sokrat je imao neuobičajene stavove o religiji. Izneo je nekoliko pozivanja na svoj lični duh, ili demonion, mada je eksplicitno tvrdio da ovaj duh nikada nije upravljao njime, već ga je samo upozoravao na razne buduće događaje. Mnogi od njegovih savremenika su sumnjali da sokratov demonion znači odbacivanje državne religije. Opšte je mišljenje da je sokratov daimonion sličan intuiciji. Štaviše, Sokrat je tvrdio da koncept vrline, a ne određivanje šta bogovi žele, u stvari prethodi njemu.

399. p.n.e. je održano suđenje Sokratu pod optužbom da kvari atinsku omladinu. U svojoj odbrani, poredi sebe sa dosadnom stajskom muvom koja budi ljude iz kolotečine i primorava ih da se okrenu istini. Kada su ga upitali da predloži kaznu za sebe, ironično je odgovorio da atinska država treba da ga plati i da mu obezbedi besplatne večere do kraja života jer je narodni dobrotvor. Sokrat je na kraju proglašen krivim i osuđen na smrt trovanjem. Iako su njegovi učenici pripremili sve za bekstvo iz zatvora i od smrti, Sokrat je to odbio. Verovao je da je došlo vreme da umre. U ostalom, da je pobegao, pokazao bi neposlušnost prema državi i time urušio svoje principe i naškodio svom gradu. Verovao je da strah od smrti nije odlika pravih filozofa jer smrt zapravo oslobađa besmrtnu dušu iz smrtnog tela. Posthumno je poštovan kao svetionik slobode govora.

Prema Platonovoj “Apologiji”, sokratova tri tužioca, Melet, Anit i Likon, sve vodeći članovi atinskih političkih krugova, optužili su ga da je “kvario omladinu” Atine i poricao moć bogovima. Ove optužbe nisu morale da znače smrtnu kaznu i Sokrat je lično predlagao poroti da ga kazni sa trideset minaa (ekvivalent otprilike osam godina nadnica atinskog zanatlije). „Apologija“ takođe kaže da je glasanje o sokratovoj krivici bilo tesno i da su njegove šale o kazni rezultirale da više porotnika glasa za smrtnu kaznu nego što je glasalo za osudu.

Sokratski dijalozi

Sokratski dijalozi su serija dijaloga koje je napisao Platon u formi diskusija između Sokrata i drugih ljudi tog vremena. Ideje koje Platon saopštava ne izgovara nijedan poseban lik, već one isplivavaju putem sokratskog metoda, pod Sokratovim vođstvom.

U platonovom filozofskom sistemu (Sokrat nije ostavio nikakve spise tako da stvaran sadržaj njegovih učenja može biti osporavan), učenje je proces pamćenja. Duša, pre svoje inkarnacije u telu je bila u carstvu ideja (ili raju). Tamo je videla stvari onakvim kakve stvarno jesu, a ne blede senke ili kopije koje mi vidimo na Zemlji. Kroz proces ispitivanja duša može biti navedena da se seti ideja i njihovim čistim formama, što donosi mudrost.

Većina dijaloga predstavljaju Sokrata kako primenjuje ovaj metod u određenoj meri, ali nigde toliko kao u Eutipru. U ovom dijalogu, Sokrat i Eutipro prolaze kroz nekoliko faza pročišćavanja odgovora na sokratovo pitanje „Šta je pobožnost?”

O Grčkoj

Ostale zanimljivosti

Put do Kasandre

granicni-prelaz-grcka-1

Iz Beograda do Soluna vodi autoput E-75. Ako želite da izbegnete gradske gužve i ne želite da obiđete ovaj predivni grad, najbolje je koristiti obilaznicu oko Soluna...

Korisni telefoni tokom boravka na Kefaloniji

Korisni-telefoni

Tokom boravka na Kefaloniji od koristi Vam mogu biti važni brojevi telefona...

Srpski konzulati i ambasada u Grčkoj

Ambasada_Atina

Adrese i kontakt telefoni ambasada i konzulata Republike Srbije u Grčkoj

011/34-46-880
011/77-000-50
011/77-000-60
060/30-33-623
060/30-33-624
060/30-33-625
Njegoševa 69, Beograd
(Kod Kalenić pijace)