Platon

Platon (428./427. ili 424./423. p.n.e.-348./347. p.n.e.) je jedan od tri najpoznatija grčka antička filozofa i osnivač Atinske akademije, prvog univerziteta u zapadnom svetu. Uz nastavnika Sokrata i učenika Aristotela, Platon se smatra osnivačem zapadne filozofije sa velikim uticajem na misao mnogih savremenih filozofa.

Njegove teorije su za ono vreme bile veoma inovativne. Platon je predstavio novi politički sistem u kome bi vladali filozofi kao nosioci stvarne istine i znanja. Kao protivnik demokratije, Platon je smatrao da vođenje države ne mora da bude zasnovano na ubeđivanju već na mudrosti. Dajući svojim teorijama metafizički aspekt, Platon je verovao u postojanje dva paralelna sveta, onaj stvarni i onaj u kome živimo koji je, u stvari, odraz stvarnog sveta.

Život i obrazovanje

Platon je rođen kao Aristokle, u srednje imućnoj aristokratskoj porodici. Tačno mesto i datum rođenja nisu poznati, ali na osnovu antičkih izvora, današnji naučnici veruju da je rođen ili u Atini ili na ostrvu Egina, negde između 429. i 423. godine pre Hrista. Njegov otac se zvao Ariston, a majka Periktiona. Po nekim spornim i nepouzdanim izvorima, otac mu je bio potomak poslednjeg legendarnog kralja Atine, Kodra i kralja Mesenije, Melanta. Veruje se da Platonova majka vodi poreklo od Solona, poznatog atinskog zakonodavca i lirskog pesnika. Platonova tetka i ujak njegove majke bili su članovi “Trideset tirana”, kratkotrajnog oligarhijskog režima koji je uspostavljen u Atini nakon završetka Peloponeskog rata (404.-403. god. pre nove ere). Osim Platona, Ariston i Periktiona su imali još troje dece, dva sina, Adimantusa i Glaukona i ćerku Potone, majku Speusipusa, nećaka i naslednika Platona na čelu Akademije. Adimantus je sigurno bio stariji od Platona dok se za Glaukona ne zna pouzdano, ali se zna da je bio jedan od najpoznatijih atinskih plemića.

Kao sin ugledne aristokratske porodice, Platon je stekao svestrano obrazovanje u gimnastici, književnosti i muzici. Helenističke legende kažu da je njegovo prvobitno ime bilo Aristokle, po dedi, ali je dobio nadimak Platon (pleća odnosno “platis” na grčkom) od svog trenera rvanja, zbog jake građe, prvenstveno zbog širine ramena (odnosno pleća). Drugo mišljenje je da je taj nadimak dobio zato što je bio širok u izlaganjima (govorima). Platon je po porodičnoj tradiciji i ličnom uverenju, možda delimično i zbog Sokratova uticaja, bio ogorčeni protivnik atinske demokratije i pristalica aristokratije. Ipak, političke dužnosti nije nikada obavljao.

Platon (levo) i Aristotel (desno), Rafael

Zna se da je svoj umetnički talenat najpre okušao u pesništvu, koje je nakon upoznavanja sa Sokratom sasvim napustio. Od rane mladosti je pokazao posebno interesovanje za filozofiju, a prvo filozofsko učenje dobio je od heraklitovca Kratila. U svojoj dvadesetoj godini upoznaje Sokrata (407. p.n.e.), čuvenog atinskog mislioca koji bi šetajući gradom i postavljajući ljudima pitanja, pokušavao da dobije pravi odgovor od njih. Događaj koji je obeležio Platonov život je suđenje i smrtna presuda Sokratu, njegovom voljenom mentoru, tokom 399. godine p.n.e. Sudeći po njegovim rečima, prisustvovao je suđenju, ali ne i njegovom pogubljenju. Za razliku od Sokrata, Platon je zapisivao svoja filozofska viđenja, i ostavio je značajan broj rukopisa. Nakon suđenja, Platon gubi veru u atinsko društvo i biva duboko pogođen načinom na koji su se gradske vlasti ophodile prema Sokratu. Veliki deo njegovih ranih dela sadrži njegove uspomene na učitelja. Razočaran, napušta svoju domovinu i kreće na put po svetu. Putovao je po Italiji, Siciliji, Egiptu i Libiji. Tamo upoznaje nove ljude i civilizacije, a ukazuje mu se i prilika da se upozna i razgovara sa poznatim ličnostima svoga vremena.

U Egiptu je proučavao astronomiju. Egipatska kultura i nauka ostavile su na Platona snažan utisak te je kasnije u svojoj “Državi” mnogo toga uredio prema egipatskom uzoru. Iz Egipta je pošao u Kirenu da bi se zatim vratio u Atinu. Nakon toga je krenuo u južnu Italiju i na Siciliju. U južnoj Italiji se upoznao sa filozofskim i političkim radom Pitagorejaca. Odatle je krenuo u Sirakuzu, gde je vladao Dionisije Stariji: tu se Platon sprijateljio s mladim Dionom. Kako je Dionova sestra bila udata za Dionisija, pokušao je Platon uz njegovu pomoć da utiče na političku delatnost i vladavinu Dionisija Starijeg, ali mu se zbog toga zamerio. Dionisije je Platona predao kao zarobljenika spartanskom izaslaniku, a ovaj ga je kao roba prodao na ostrvu Egina. Ipak se spasao, jer ga je otkupio neki Kirenjanin, koji mu je bio prijatelj i koji mu je vratio slobodu.

Akademija

Platon se vratio u Atinu kada je imao četrdeset godina. Tada je osnovao školu u vežbalištu (γυμνάσιον) na parceli koja je nekada pripadala nekom Atinjaninu po imenu Akademus i po tome je i sama škola nazvana Akademija (Aκαδήμεια), a reči “akademija” i “gimnazija” dobile značenje koje imaju danas. Drugo mišljenje je da je nazvana po antičkom heroju Akademu koji je bio zaštitnik šumarka u kome se nalazila pomenuta parcela. Platonova Akademija je jedna od najranijih obrazovnih institucija u zapadnom svetu. U njoj su mladi Atinjani učili filozofiju, matematiku, muziku, umetnost, astronomiju i ostale nauke. Jedan od prvih studenata Akademije bio je Aristotel, treći najpoznatiji atinski filozof (pored Platona i Sokrata). U svojoj školi Platon je osim Atinjana podučavao i mnogobrojne učenike iz svih krajeva Grčke i odgajao pokoljenje koje je trebalo da raširi ili po mogućnosti i ostvari njegove etičke i političke ideje.

Papirus Oxyrhynchus sa fragmentima Platonove “Države”

Dva puta je prekidao svoj rad u Akademiji. Prvi put oko 365. godine, kada ga je nakon smrti Dionisija Starijeg pozvao Dion da dođe u posetu Dionisiju Mlađem. Platon se pozivu rado odazvao, nadajući se da će novoga vladara pridobiti za ostvarenje svojih političkih načela, odnosno da će uspeti da u praksi ostvari savršenu državu u duhu svojih filozofskih misli, kako ju je on zamislio u svojoj “Državi”. U tom smislu počeo je podučavati Dionisija, ali pristalicama tiranije nije se sviđao taj Platonov reformatorski rad, te su oni svojim intrigama uspeli da zavade Diona s Dionisijem, koji je na kraju prognao Diona. Nakon toga Platon se vratio u Atinu. Drugi put je Platon prekinuo svoj rad u Akademiji kada je oko 360. godine po treći put otišao u Sirakuzu da bi izmirio Diona sa Dionisijem, ali ne samo da nije ništa postigao, nego je i sam dospeo u opasnost, iz koje su ga izbavili prijatelji. Vrativši se u Atinu nastavio je sa svojim političko-pedagoškim i filozofskim radom. Umro je kao osamdesetogodišnji starac 347. godine i sahranjen je u Akademiji. Poznati mesečev krater je dobio ime Platonov krater, u njegovu čast.

Platonova akademija je radila skoro 900 godina, sve dok je nije zatvorio vizantijski car Justinijan I, 529. godine p.n.e. i to zbog širenja paganskih i antihrišćanskih ideja. Doduše, imala je prekide. Uništio ju je Lucije Kornelije Sula, 84. godine p.n.e. da bi je Neoplatonisti oživeli početkom 5. veka. Od tada je radila do već pomenute 529. godine.

Platonovi dijalozi

Platonova dela imaju formu dijaloga-diskusija. Njegovo postojanje nam je poznato preko njegovih filozofskih i dramatičkih dela koja su očuvana u rukopisima obnovljenim i izdatim u mnogim izdanjima od početka humanističkog pokreta. Platonova pisana dela se skoro u potpunosti sastoje iz dijaloga, epigrama i pisama. Većina poznatih Platonovih dijaloga je sačuvana, iako savremena izdanja njegovih dela sadrže dijaloge koji se od filozofske javnosti smatraju ili sumnjivim (npr. Alkibijad, Klitofon) ili verovatno lažnim (npr. Demodokus, Alkibijad Drugi).

Naučnici su njegova dela podelili u tri kategorije: rani, srednji i kasni radovi. Njegovi najpoznatiji dijalozi su “Izvinjenje Sokrata” u kome Platon opisuje suđenje svom učitelju i njegove poslednje dane provedene u zatvoru, “Država”, gde predlaže novi oblik vladavine i novi politički sistem, “Timaj i Kritija”, u kome govori o poreklu jezika i znanja i “Protagora”, gde prenosi ideje ovog čuvenog sofističkog filozofa. Centralni lik u svim Platonovim dijalozima je njegov učitelj Sokrat koji razgovara sa drugim ljudima o određenom pitanju. Naučnici, međutim, nisu zaključili da li su ideje izražene u tim dijalozima bile zaista Sokratova učenja ili, pak, Platonove ideje koje izgovara Sokrat kako bi dobile na kredibilitetu.

Platon i Sokrat, srednjevekovni prikaz

Kvalitet dijaloga se prilično menjao kako je odmicao Platonov život. Opšte je mišljenje da su rana Platonova dela bila bliže bazirana na Sokratovim mislima, dok se njegovi kasniji spisi sve više razlikuju od pogleda njegovog bivšeg učitelja. U hronološki srednjim dijalozima, Sokrat postaje “tumač” Platonove filozofije, a forma pitanja i odgovora postaje sve više pro forma: glavni lik predstavlja Platona, a sporedni likovi malo šta govore, osim “da”, “naravno” i “vrlo tačno”. Kasniji dijalozi (Zakoni) su više poput traktata, i Sokrat je često odsutan, ili ne govori. Pretpostavlja se da je Platon u potpunosti pisao ove poznije dijaloge, dok su raniji mogli biti prepisi Sokratovih dijaloga. Pitanje da li su, i koji, dijalozi stvarno Sokratovi predstavlja Sokratovski problem.

U Platonovim spisima se mogu naći rasprave u vezi sa aristokratskim i demokratskim tipovima vladavine. Takođe se mogu naći rasprave o ulozi naslednosti i okruženja u ljudskoj inteligenciji i ličnosti, mnogo pre moderne rasprave “priroda protiv odgoja” koja je započela u vreme Tomasa Hobsa i Džona Loka. Takođe, Platon raspravlja o subjektivnosti i objektivnosti ljudskog znanja, što prethodi modernim debatama između Dejvida Hjuma i Imanuela Kanta, ili između postmodernista i njihovih protivnika. Čak i mit o izgubljenom gradu ili kontinentu, Atlantidi potiče od ilustrativne priče isričane u Platonovim delima Timaj i Kritija.

Dubok uticaj na Platona izvršio je nesumnjivo Pitagora, čija shvatanja harmonije broja jasno odjekuju u Platonovoj teoriji ideja, a donekle i Anaksagorin učenik Arhilej, Sokratov učitelj, iako Sokrat rano raskida sa njegovim učenjem i Parmenid, sa čijim shvatanjima Platon polemiše u dijalogu Sofist.

Idealna država

U delu “Država” Platon daje sliku države koja bi po njegovom mišljenju bila idealna. Kako je bio razočaran svim političkim sistemima koji su postojali u Atini do tog vremena, uključujući i demokratiju i oligarhiju, Platon je predložio svoj sistem. Društvo je podelio u tri kategorije: filozofi- vladari ili kraljevi, ratnici ili čuvari i radnici. Ovu podelu je napravio u skladu sa kategorijama duše. Filozofi-vladari odgovaraju razumnom delu duše i oni su elita svakog društva. Inteligentni, racionalni, trezveni i mudri, filozofi su osvojili znanje i stoga moraju da vladaju državom. Čuvari predstavljaju duhovni deo duše. Avanturisti po prirodi i veoma hrabri, ovi ljudi treba da čuvaju dobrobit države. Niža socijalna kategorija su bili radnici, u čijoj duši dominira element “apetita”.

Ovi ljudi su zaduženi za manuelne poslove, tako da oni mogu da budu fizički radnici, trgovci, poljoprivrednici, stolari ili bilo koji dugi radnici. Prema Platonu, država ne sme da se zasniva na retorici i ubeđivanju, kakav je slučaj u demokratiji, već na razumu i mudrosti. Filozofe u svakom društvu predstavlja nekolicina prosvetljenih ljudi i oni moraju da vode sve ostale jer su osvojili “pravu istinu”. Dakle, Platon odbacuje sve vrste postojećih političkih sistema i uvodi svoj.

Platon

Idealno obrazovanje

Za idealno društvo je veoma važno pitanje obrazovanja mladih. Platon stoga predlaže da se sva deca odvoje od roditelja još od rođenja i da državne institucije moraju da brinu o njihovom obrazovanju. Deca, po Platonovom mišljenju, ne moraju da znaju svoje roditelje, braću ili rodbinu, već da prihvate društvo kao svoju porodicu. Javnim institucijama moraju da rukovode filozofi, koji će pomoći deci da se “sete” istinskog znanja.

Znanje

Znanje, za Platona, nije stvar učenja ili posmatranja, već je stvar sećanja. On veruje da postoje dva paralelna sveta: stvarni svet i svet u kome živimo, koji je odraz stvarnog sveta. Ljudi na Zemlji ne vide stvarnu sliku objekata, već njihove senke. Da bi objasnio ovu teoriju, Platon koristi tzv. “Alegoriju pećine”.

Alegorija pećine

Treba zamisliti, kaže Platon, da svet predstavljaju ljudi koji žive u pećini. Ovi ljudi su okovani i od detinjstva samo mogu da gledaju u zid pećine. Iza njih je ulaz u pećinu, a ispred ulaza stvarni svet. Između okovanih ljudi i stvarnog sveta je veliki požar. Ljudi u lancima stoga ne mogu da vide stvarni svet, već samo njegove senke na zidu koje stvara vatra. Ako su te senke jedino što mogu da vide, zar ne bi poverovali da su te senke stvaran svet? Zamislite sada, kaže dalje Platon, da je neko uspeo da se oslobodi i okrene glavu prema spoljnom svetu. On vidi istinu, on saznaje šta je stvarni svet, ali kad to pokuša da kaže drugim ljudima, oni mu ne veruju. Za Platona, ovaj oslobođeni čovek je, zapravo, filozof. Platon iz tog razloga smatra da je znanje u sećanju: svi smo mi videli istinu u drugom, paralelnom svetu, ali samo nekolicina nas će je upamtiti. Takva zanimljiva metafizička verovanja su bila inovacija za antički svet i puno su uticala na savremeno filozofsko razmišljanje. Iako je mnoge Platonove ideje osporavao čak i njegov učenik Aristotel, kao branitelj načela “razum umesto strasti”, Platon se smatra veoma inspirativnim filozofom čak i u današnje doba.

Aristotel je, u stvari, Platonov učenik. Studirao je na Platonovoj akademiji skoro dvadeset godina. Nakon Platonove smrti napušta Akademiju.

Život

Mermerna bista, rimska kopija grčke originalne bronzane koju je izradio Lisip oko 330. p.n.e.

Aristotel je rođen 384. godine p.n.e. u Stagiri na poluostrvu Halkidiki. Njegov otac, Nikomah, radio je kao lekar u rezidenciji makedonskog kralja Aminte III. Neko vreme je Aristotel živeo na kraljevskom dvoru u Peli, a nakon očeve smrti u Stagiri. Sa sedamnaest godina, Aristotel odlazi u Atinu da studira na Akademiji koju je osnovao Platon i tamo ostaje skoro 20 godina, sve do 347. godine pre nove ere, odnosno godine Platonove smrti. U Akademiji je stekao temeljno poznavanje ne samo Sokratove i Platonove filozofske misli već i cele pretsokratovske filozofije. Njegov dugogodišnji boravak u Akademiji je bio ispunjen vrlo intenzivnim stvaralačkim radom. Prilično rano je stekao veliki ugled pa je i sam postao učiteljem. Prema nekim izvorima može se zaključiti da se nije u svim pitanjima slagao sa svojim učiteljem Platonom. Ipak, među njima nije bilo ozbiljnijih razmirica, ako se može suditi po Aristotelovim rečima u divnoj elegiji Eudemu, gde kaže za Platona da je čovek koga zli ne smeju hvaliti, jer je svojim životom i učenjem prvi i jedini dokazao da čovek istovremeno postaje dobar i srećan.

Nakon Platonove smrti, s prijateljem Ksenokratom odlazi u Malu Aziju, u grad Asos u Troadi (istorijski naziv za poluostrvo Biga), kod dragog mu prijatelja Hermije koji je vladao gradovima Asos i Atarnej. S Hermijom se sprijateljio već na Akademiji, ali je to prijateljstvo još jače učvrstio oženivši se njegovom rođakom (ili usvojenom ćerkom) Pitijom koja mu je rodila žensko dete koje je nazvao po majci (Pitija iz milošte zvana Pito). Nakon trogodišnjeg boravka kod Hermije, odlazi u Mitilini na ostrvu Lezbos gde je provodio vreme proučavajući zoologiju i botaniku. Odatle ga je 342. p.n.e. pozvao makedonski kralj Filip II za vaspitača i učitelja sina Aleksandra Velikog. U makedonskoj prestonici Peli, Aristotel je Aleksandru i drugim makedonskim plemićima predavao filozofiju, književnost i politiku. Njegov učiteljski rad prekinut je kad je Aleksandar stupio na presto. Aristotel se vraća u Stagiru, a odande s mlađim prijateljem Teofrastom 335. p.n.e. odlazi u Atinu gde osniva svoju sopstvenu školu Licej, gimnaziju posvećenu Apolonu Likeju. Učenici su se prozvali peripatetici (Περίπατητικοί), ili po tome što je Aristotel podučavao šetajući, ili pak po vrtu (περίπατος) u kojem je učio svoje učnike.

Aristotelova bista u Luvru

Aristotelova škola je veoma brzo stekla dobar glas i čak prestigla Akademiju. Njegov dvanaestegošnji učiteljski rad u Liceju vrhunac je njegovog filozofskog razvitka. To je vreme njegove pune zrelosti i samostalnosti kada je napisao gotovo sva svoja glavna dela koja su služila kao literatura studentima. Nažalost, danas su samo neki fragmenti ovih materijala preživeli i oni su uglavnom u obliku predavanja.

U međuvremenu mu je umrla supruga Pitija pa je uzeo drugu ženu, Herpilidu, koja mu je rodila sina Nikomaha (dobio je ime po Aristotelovom ocu). Herpilida je inače bila iz Stagire, Aristotelovog rodnog mesta i pre Pitijine smrti je bila njena robinja.

Iako je imao mnogo učenika, takođe je imao i mnogo neprijatelja. Nakon Aleksandrove smrti pojačala se u Atini borba protiv makedonske prevlasti. Aristotelu kao prijatelju makedonske kraljevske kuće i Antipatera (397. p.n.e. – 319. p.n.e.), jednog od dijadoha i regenta Aleksandrova carstva, boravak u Atini više nije bio siguran. Kada je optužen da je svojim filozofskim idejama pokazao nepoštovanje prema bogovima, Aristotel je napustio Atinu i otišao u Halkidu na ostrvu Evija, inače rodno mesto njegove majke. Tamo i umire, prirodnom smrću (od bolesti želuca), iste godine kada i čuveni atinski govornik i državnik (322.god. p.n.e.).

Aristotelov rad

Aristotel je proučavao sve nauke svoga vremena: od anatomije, zoologije, fizike i metafizike, do teologije, retorike, psihologije, geologije i meteorologije. Istoričari tvrde da je Aristotel studirao bukvalno sve predmete grčke nauke tog doba.

Logika

Aristotel važi za osnivača pojma formalne logike, a njene reference se mogu videti u većini njegovih radova. Njegove teorije o logici su do 19. veka smatrane načelnim konceptom zapadne logike.

Aristotel sa svojim učenikom Aleksandrom Velikim

Tri pojma nauke

Aristotel je imao induktivni i deduktivni pristup filozofiji. Njegov koncept prirodne filozofije bavi se istraživanjem prirode kroz fiziku, biologiju i druge slične nauke. Smatrao je da je filozofija u harmoničnoj ravnoteži sa drugim naukama (poznato kao „rasuđivanje“).

Po Aristotelovom mišljenju, nauka ima sasvim drugačije značenje odnosno tri osnovne karakteristike ili još preciznije, neku vrstu klasifikacije. Tri reči: “praktično, poetsko i teorijsko”, vrlo dobro objašnjavaju nauku. Praktična nauka sugeriše na koncepte koji se bave etikom i politikom. Poetska nauka se bavi istraživanjem poezije i umetničkih poduhvata dok se teorijskoa nauka po njegovom mišljenju odnosi na fiziku, matematiku i metafiziku.

Pet elemenata Univerzuma

Aristotel u svojoj studiji fizike govori da u osnovi postoji pet elemenata koji čine univerzum. To su vatra, zemlja, vazduh, voda i etar. Ovi elementi su poređani u donosu na to koliko jako na njih deluje gravitaciona sila iz centra Univerzuma. Kada se, igrom slučaja, pomere iz svog prirodnog položaja, odmah se vrate u njega i to bez upotrebe sile. Zbog toga teški predmeti imaju tendenciju da tonu u vodi, mehurići vazduha uvek isplivavaju, kiša pada na zemlju, a plamen odlazi u vazduh.

Biologija

U oblasti biologije, posebno zoologije, Aristotel je secirao i studirao životinje tokom svog boravka na ostrvu Lezbos što mu je omogućilo da razume mnogo toga o različitim životinjskim vrstama. Delio ih je na one koje imaju i one koje nemaju krv. Životinje koje imaju krv je dalje podelio u dve podvrste: one koje rađaju žive mladunce i one koje nose jaja. Kod životinja bez krvi, u osnovi postoje tri vrste: insekti, ljuskari i testacea.

Etika

Aristotel jasno ističe da je etika deo praktične nauke. U ovoj sferi, praksa je bitnija od teoretisanja. Etičko znanje je u osnovi opšte znanje. Uveo je pojam „zlatne sredine“, verujući da vrlina nije u preterivanju niti u odricanju, već negde u sredini. Duša je, po njemu, davalac sreće. Pojedinac ne mora da bude doveden u iskušenje i biće srećan sa onim što ima.

Platon (levo) i Aristotel (desno), Rafael

Politika

Aristotelov pojam politike je dosta drugačiji. On smatra da je grad politička zajednica. Grad može da napreduje na temelju političkog partnerstva. Stvaranjem gradova, ljudi bolje žive. Aristotel je tvrdio da je čovek politička životinja. Navodi nas da shvatimo činjenicu da kao što pojedinac dovodi do stvaranja porodice, tako i porodice dovode do stvaranja gradova. Ali, ova teorija u Aristotelovom konceptu, ide u obrnutom smeru. Politika funkcioniše kao organizam i kao zajednička akcija nekoliko delova koji su međusobno povezani.

Poetika

U oblasti poetike, Aristotel smatra da su svi oblici umetnosti (epska poezija, tragedija, komedija ili muzika), zapravo imitacija. Verovao je da su ljudi u prednosti nad životinjama jer mogu da imitiraju. Aristotelova poetika je imala dva dela: tragediju i komediju. Verovao je da komedija čini da ljudi izgledaju gore od proseka, dok tragedija čini da ljudi izgledaju bolje od prosečnog čoveka. Tragedija je rezultat niza akcija koje dovode do stvaranja emocija kao što su sažaljenje ili strah i time se izaziva katarza ovih emocija. Komedija se kao i tragedija, zapravo bavi imitacijama, što je prirodno za čoveka. Nažalost, većina Aristotelovih radova je izgubljena nakon pada Rima. Ipak, njegova filozofija je bila osnova za oblikovanje savremene misli i jezičkih struktura.

Do XX veka, Aristotelova logika je smatrana najvažnijom. Sa dolaskom renesanse, mnoge Aristotelove teorije Univerzuma su uzete od strane astronoma toga vremena kao osnova za formiranje novijih teorija. Pre nego što je Čarls Darvin objasnio mnoge, danas prihvaćene teorije iz oblasti zoologije, Aristotelova saznanja i klasifikacije su imali veliki značaj. Dvadeseti vek prepoznaje i slavi Aristotela zbog velikog broja dela koje je ostavio za sobom dok se njegove književne kritike, humane i političke analize, izučavaju širom sveta.

Homer je tvorac fenomenalne poezije u kojoj izražava duboke ljudske emocije. Grci su ga postavili na poetski tron i smatraju ga svojim najvećim pesnikom. Uzdignut je maltene do nivoa božanstva. Njegova najpopularnija i najpoznatija dela su epovi Ilijada i Odiseja. Ilijada je napisana u dvadeset četiri knjige i govori o Ahilovoj srdžbi izazvanoj katastrofalnim posledicama Trojanskog rata za koje je krivio grčkog komandanta Agamemnona.

Homer, Britanski muzej

Premda Ilijada govori o poslednjih 50 dana Trojanskog rata, mnogi je smatraju simbolom jedinstva i junaštva i zapravo je svrstavaju u red anti-ratne poezije. Odiseja je takođe napisana u dvadeset četiri knjige i opisuje aventure koje Odisej doživljava pokušavajući da se vrati u svoju otadžbinu. Homer je inspiraciju nalazio u istoriji, ali i u svakodnevnom životu, mešajući je sa mnogo mašte. Radnja oba epa se sastoji od niza podviga i avantura u kojima se prikazuju glavni junaci sa akcentom na junaštvo, mudrost i druge pozitivne osobine koji su primeri koje treba slediti.

O ovom misterioznom pesniku nema puno istorijskih podataka. Poznati su samo delići njegovog života, sakupljeni iz različitih izvora pa se o mnogim stvarima i dalje samo nagađa. U stvari, mi čak i ne znamo u kom je veku Homer živeo iako se na osnovu jezičkih, geografskih i istorijskih dokaza može reći da je živeo znatno pre 776. godine p.n.e. Herodot je smatrao da je Homer živeo nekih 400 godina pre njega, što bi značilo oko 850. godine p.n.e. pa većina istoričara prihvata ovaj period kao najverovatniji. Skoro svi dokazi ukazuju na to da je Homer bio Grk i da je rođen u Maloj Aziji (današnja Turska). Postoji najmanje sedam gradova koji tvrde da su njegovo rodno mesto uključujući ostrva Hios i Rodos, grad Smirnu (današnji Izmir), Kolofon u Turskoj (u blizini Efesa), ostrvo Salamina pa čak i Atinu i Argos na grčkom kopnu. Najviše dokaza ipak upućuje na Smirmu.

O Homeru se toliko malo zna da neki naučnici čak raspravljaju o tome da li je on uopšte postojao i da li je u pitanju samo jedna osoba ili više njih. Tu je i polemika o tome da li je Homer zaista napisao i Ilijadu i Odiseju. Mnogi smatraju neverovatnim da je Odiseju napisala jedna osoba, dok su drugi mišljenja da je stil pisanja isti u celom epu i da je stoga gotovo sigurno napisan od strane samo jedne osobe. Veruje se da je Homer preminuo na ostrvu Ios i da se njegov grob nalazi u blizini plaže Plakoto. Mnogi tvrde da je njegova majka Klimene bila sa Iosa i da je to razlog zašto je izabrao da tu provede svoje poslednje dane.

Neki veruju da je umro od bolesti, dok su drugi mišljenja da su meštani morali da ga ubiju jer nije mogao da reši zagonetku koju su mu postavili. Proći će puno vremena pre nego što neko razreši enigmu zvanu Homer koja će najverovatnije ostati večita tajna. Ipak, treba da budemo zahvalni što su njegovi veličanstveni epovi stigli do našeg vremena netaknuti. Ilijada i Odiseja se smatraju osnovama literature uopšte. Sadržaj, ideali i stil njegovih epova postavili su temelje grčkog obrazovanja u doba Sokrata, Aristotela i Platona i imali su veliki uticaj na dela zapadne literature, uključujući i Vilijama Šekspira. Bili su i inspiracija mnoštvu čitalaca tokom vekova. Koliko su samo obična lepota i snaga mašte i univerzalnost tema ovih dela vredni hvale, isto toliko ne možemo a da se ne divimo činjenici da u Homerovo doba nije postojala književnost kao takva koja bi ga vodila i usmeravala u stvaranju ovih dela. Homer se smatra prvim velikim svetskim piscem i modelom koji su ostali pisci sledili u vekovima koji su dolazili.

Nakon što je njegov otac Filip II pokorio gradove-države antičke Grčke, Aleksandar Veliki je pokrenuo osvajački pohod protiv Persijskog carstva. Nakon nekoliko odlučnih bitaka (Granik, Is, Gaugamela) osvojio je celo Persijsko carstvo i sa svojom vojskom nastavio napredovanje prema Indiji, nastojeći pronaći granice poznatog sveta. U toj nameri ga je zaustavila pobuna njegovih trupa, pa se Aleksandar vratio u Vavilon, prestonicu svog novog carstva gdje je umro. Iako se njegovo carstvo vrlo brzo raspalo na države pod vladavinom njegovih vojskovođa, njegov pohod je imao trajne posledice u vidu spajanja grčke i orijentalne kulture.

Bista mladog Aleksandra Makedonskog, Britanski muzej

Osvajanja Aleksandra Makedonskog i slom Persije

Još dok je bio dečak njegova trezvenost pokazivala se u tome što je pored sve svoje naglosti i neobuzdane strasti u drugim stvarima, umeo da u telesnim uživanjima bude otporan i da im se predaje sa velikom umerenošću, a njegovo častoljublje i pored njegove mladosti pokazivalo je izvesnu dostojanstvenost i velikodostojnost. Voleo je slavu ali ne od svačeg i svaku kao Filip. Govorio je: “Drugovi, sve će mi otac unapred uzeti a za mene neće ostati ni jedno veliko i slavno delo da ga s vama izvršim”. Nije želeo da od oca dobije ni blaga, ni raskoši ni uživanja nego kraljevstvo koje će mu donositi borbe i ratove i dela puna slave i časti.

Aleksandar se rodio 21. jula 356. godine u Filipovom braku sa epirskom princezom Olimpijadom. Od majke je nasledio jogunastu ćud, čežnju za nepoznatim i veru u herojsku slavu koju mu je sudbina dosudila, a od oca čeličnu volju i energiju, hrabrost i slavoljublje, vojnički dar i izuzetno praktičan duh. Kada mu je bilo četrnaest godina, otac mu je za učitelja pozvao Aristotela. On je u njemu probudio ljubav prema pesništvu i Aleksandar se kasnije na svojim pohodima nije nikad rastajao od Homerovih epova. Zahvaljujući Aristotelu, Aleksandar se veoma zainteresovao za prirodne nauke, pa su stoga njegovi osvajački ratovi bili i naučne ekspedicije koje su obogatile geografiju, botaniku; etnografiju mnogim novim činjenicama.

Od svoje šesnaeste godine Aleksandar je učestvovao u državnim poslovima. Tada je, kada mu je bila poverena uprava u Makedoniji, zauzeo jedan deo Trakije i tu osnovao grad sa svojim imenom – Aleksandropolis. Kod Heroneje je vodio levo krilo makedonske vojske. Nakon Filipove smrti 336. godine stupio je na makedonski presto.

U to vreme opet je ojačala antimakedonska stranka. Demosten je u Atini govorio o “dečaku koji se igra vladara” i pozivao Grke da zbace makedonsku vlast. Ali, Aleksandar je bio dorastao situaciji. Iste godine kada je došao na vlast, sazvao je kongres na Istmu u Korintu, gde su ga svi Grci osim Spartanaca izabrali za vrhovnog zapovednika vojske protiv Persijanaca. Grčka i Makedonija nalazile su se čvrsto u njegovim rukama.

Aleksandar je uspeo da uguši pobunu koju su podigli severni susedi Makedonije: Geti, Tribali, Iliri, podčinio ih svojoj vlasti i izbio na Ister (Dunav). Septembra 335. godine izbio je ustanak u Grčkoj i on je morao da se vrati. Centar ustanka bila je Teba. Ustanku je doprineo vatreni Demosten, persijsko zlato i vest da je Aleksandar poginuo na Dunavu. Tebanci nisu pristali da sklope primirje sa Aleksandrom. Grad je do temelja razoren, a stanovnici prodati u robstvo. Jedino su bili pošteđeni hramovi i kuća pesnika Pindara. Posle pada Tebe Atina se priklonila Aleksandru. Helenski svet bio je spreman za pohod protiv Pesije. Ovaj rat Aleksandar je započeo u svojstvu hegemona Helenskog saveza po odluči koja je doneta 337. godine na Istmu a obnovljena 336. godine. Slomio je persijsko carstvo na deliće i krenuo ka Indiji gde je pobedio svog brata blizanca ali se na kraju ispostavilo da je ubio sebe posto nije imao brata.

Statua Aleksandra Makedonskog, Arheološki muzej u Istanbulu

Počeo je jedan od najznačajnijih pohoda u istoriji Sredozamlja – rat protiv Persije. U očima Grka bio je osvetnički oslobodilački rat. Pesijanci su u prošlosti bili naneli mnogo zla Grcima, a u doba dolaska Aleksandra na vlast držali su mnoge grčke gradove. Međutim Persija je u to vreme bila kolos na staklenim nogama, a ipak je još uvek ujedinjavala zemlje Starog istoka. Careva volja bila je jedini zakon, a u unutrašnjosti carevine vladala je samovolja satrapa. Carstvo je predstavljalo konglomerat naroda i plemena.

Posle smrti Artakserksa III 338. godine, dolazi do dinastičkih borbi. Persija je takođe preživljavala svoju krizu kao i Grčka. U odnosu na Makedoniju bila je nadmoćna po bogatstvu i brojnosti ljudi, ali je zato organizacija persijske vojske daleko zaostajala za makedonskom. Aleksandar je znao da je moć persijskog cara samo prividna, zato je mogao da sa toliko samouverenosti preuzme jedan ovakav pohod.

Po Aristobulu, Aleksandar je kad je krenuo u rat, imao u državoj blagajni svega 70 talenata i dve stotine talenata duga, ali je bio tako siguran u pobedu da ga ništa nije moglo zadržati. Pre odlaska podelio je sva kraljevska imanja prijateljima i odrekao se prihoda od njih. Zimu 334/5. godine proveo je u pripremama za pohod na Persiju.

U proleće 334. godine prelazi Helespont i stiže u Malu Aziju. Njegova vojska brojala je tada četrdeset hiljada vojnika. Do prvog sukoba Grka i Persijanaca došlo je u rano leto 334. godine na reci Graniku. Po Aristobulu, Aleksandar je izgubio samo tridesetičetiri vojnika a Pesijanci 22 500. Pobeda kod Granika otvarala je Aleksandru put u Malu Aziju.

Glavni grad Lidije Sard predao se bez borbe a isto tako i Efes, najznačajnije maloazijsko pristanište. Aleksandra su svuda dočekivali kao oslobodioca od persijskog jarma. Po njegovom naređenju zbacivane su oligarhijske vlade i uspostavljana demokratija. Gradovi su bili oslobođeni danka persijskom caru. Jedino su Aleksandru pružili otpor – ali su posle duže opsade osvojeni – Milet iHalikarnas.

Padom Halikarnasa, u jesen 334. godine završeno je osvajanje zapadne obale Male Azije. Aleksandar je vojnicima dao odsustvo, da provedu zimu u Makedoniji a da se u proleće 333. godine sastanu kod mesta Gordiona u Frigiji odakle je išao put u unutrašnjost persijskog carstva. Razrešivši gordijski čvor, Aleksandar je nagovestio da će biti gospodar Azije. Zauzeo je Paflagoniju i Kapadokiju i stigao u Tars, glavni grad Kilikije. Nameravao je da osvajanjem čitave Kilikije uspostavi vezu s Malom Azijom, a njegov vojskovođa Parmenion krenuo je na istok da zauzme klance koji vode u gornju Aziju.

Darije se sa ogromnom vojskom nalazio nedaleko od jednog sirijskog mesta u ravnici ali je taj položaj napustio, i krenuo prema Isu. Bila je to kobna greška jer vojska kakva je bila persijska mogla svoju punu snagu da razvije samo u ravnici, a ne u tesnom prostoru pored mora gde se nalazio Is.

Već u prvom naletu Makedonci su uneli pometnju u persijske redove. Darije je pobegao i tad je nastalo rasulo u njegovoj vojsci. Bitka se završila u korist Makedonaca. Aleksandar je gonio Darija do dubako u noć ali je on uspeo da utekne, međutim njegova porodica je ostala u logoru i pala u ruke pobedniku. Bitka kod Isa odigrala se meseca majmakteriona (15.11-15.12) 333. godine. Žrtve na persijskoj strani bile su ogromne: Arijan kaže da je palo oko sto hiljada vojnika a kod Makedonaca svega četristopedeset.

Aleksandar Veliki u bici kod Isa

Način na koji je Alekandar postupio prema Darijevoj porodici zadivio je savremenike: naredio je da se prema njegovoj ženi i majci postupa kao prema caricama a prema deci kao prema carskoj deci i da se ništa ne učini što bi ih moglo uvrediti. Kada je kasnije umrla Darijeva majka priredio je veličanstven pogreb, a kada je od jednog odbeglog evnuha Darije saznao za ovoliku plemenitost Alekandrovu, u svojoj molitvi Ormuzdu rekao je, da ako on ne bude mogao da povrati moć Persije, neka niko ne stupi na njen presto osim Aleksandra.

Nakon pobede kod Isa Aleksandar je zauzeo feničke gradove Sidon i Biblos, a onda se isprečio Tir, neosvojivi grad, koji je pružao otpor sedam meseci. Pao je u leto 332. godine. Osvajanje Tira bilo je od izvandrednog značaja: pokorena je čitava Fenikija, njena flota propojena makedonskoj i time je Aleksandar imao premoć na moru i mogao je da preuzme pohod na Egipat.

Nakon Tira osvojeni su Palestina i Jerusalim. Posle dva meseca otpora pala je Gaza, poslednje naseljeno mesto na putu iz Fenikije u Egipat. Iz Gaze Alekandar stiže u Peluzij i prešavši Nil dolazi u Memfis, prestonicu egipatskih kraljeva.

Egipat se od 340. godine nalazio pod persijskom vlašću. Persijanci su ponižavali Egipćane, a vrhunac njihove drskosti bio je zahtev da ubiju svetog bika Apisa. Aleksandra su stoga dočekali kao oslobodioca. Bio je u Amonovom hramu u unutrašnjosti Libijske pustinje. Pred Egipćanima on je istupao kao faraon i za njih je bio otelotvoreni bog – “Sin boga Ra”. Aleksandar je civilnu vlast u Egiptu ostavio Egipćanima – dok su ranije bile 44 nome i svaka od njih imala jednog monarha, on je sad postavio dva upravitelja i to Egipćana. Ostavio je staru administraciju, ali je na vojne položaje postavio svoje oficire.

Najdalekosežnije posledice za život i kulturu Egipta imalo je osnivanje Aleksandrije po planu arhitekte Dinokrata, na ušću Nila. Gradnja je počela 331. godine u proleće. Izvanredan geografski položaj omogućio joj je nagli razvoj tako da je kasnije uz Kartaginu bila najveća luka u Sredozemlju.

Iste godine Alesandar je krenuo iz Memfisa natrag u Fenikiju. Saznao je da se Darije s vojskom utaborio kod Gaugamele u Siriji uz reku Bumod. Parmenion je predložio Aleksandru da napadnu noću ali je na to on odgovorio ovako: “Aleksandar mora pobediti otvoreno i bez lukavštine. Sramota je ukrasti pobedu.”

Kod Gaugamele se 1. oktobra 331. godine odigrala bitka koja je odlučila sudbinu Persijskog carstva i donela Aleksandru naziv “Kralja Azije”. I ovog puta Darije je pobegao. Aleksandar ga je gonio do Arbele, ali se i sada car spasao i pobegao u pravcu Medije, do Egbatane.

Aleksandar stiže u Vavilon, a odatle za dvadeset dana u Suzu. Iz Suze je prošavši kroz Persijska vrata stigao u Persepolj, prestonicu Ahemenida. Osvajanje Persepolja početkom 330. godine predstavljalo je kraj pohoda Aleksandra kao hegemona helenskog saveza. Osvetnički rat Helena protiv Persije bio je završen. Ali on je ovu titulu zadržao, s tim što je sad postavio nove ciljeve koje je hteo da ostvari.

U Persepolju je saznao da je Antipatar (njemu je bila poverena uprava u Makedoniji) savladao spartanskog kralja Agisa III. Sparta se uvek protivila makedonskoj vlasti. Nije gubila nadu da će obnoviti svoju prevlast i povratiti nekadašnji uticaj pa je zato podsticala antimakedonske akcije. Do sukoba Agisove i Antipatrove došlo je približno u vreme bitke kod Gaugamele. Agis je pao na bojnom polju. Sparta je ovim porazom izgubila svaki politički značaj i Grčka je ostala mirna sve do Aleksandrove smrti.

U proleće 330. godine Aleksandar ide u staru medijansku prestonicu Egbatanu za Darijem. Tu mu je otpustio staru savezničku vojsku i tako raskinuo i poslednju vezu sa Korintskim savezom.

Bitka kod Isa

Bes, Darijev rođak, satrap Baktrijane spremao je Darijevo ubistvo. Aleksandar persijskog cara nije zatekao živog. Našli su ga 1. jula 330. godine kod mesta Hekatonpila. Aleksandar mu je odao poslednju počast, a zatim su po njegovom nalogu ostaci preneti u Pasargadu gde su bili sahranjeni u carskoj grobnici. Darijeva smrt predstavlja značajan momenat u Aleksandrovoj vladavini. Od tog vremena on se smatrao kraljem Azije kao pobednik nad Darijem; sada uzima na sebe ulogu njegovog naslednika a i osvetnika. Od tada se i u zvaničnim dokumentima naziva kralj Azije, i sva pisma namenjena azijskom delu carstva pečatio je Darijevim prstenom. U to vreme počeo je sa uvođenjem persijskog dvorskog ceremonijala.

Iz Hekatonpila, Aleksandar je krenuo u Hirkaniju i u najvećem gradu Zadrakarti proveo petnaest dana. Odatle je krenuo ka Baktriji. U Baktri je saznao za Limnovu zaveru iza koje su stajali Filota i njegov otac. Pošto je kaznio učesnuke zavere, u jesen 330. godine prešao je reku Oks i došao u Sogdijanu. Ptolomej Lagov sin uhvatio je Besa, koji se u međuvremenu bio proglasio kraljem Baktrije i tu vladao pod imenom Artakserks IV. Bes je bio smaknut u Egbatani posle tri godine.

Period od 330 – 327. godine Aleksandar je proveo u oblastima Baktrije i Sogdijane. Uslovi ratovanja bili su drukačiji u ovim zemljama nego do tada, i ove godine bile su veoma teške u Aleksandrovoj karijeri. Zauzeo je Marakandu (Samarkand) i severoistično od nje osnovao grad Aleksandrija Eschata (Ultima). Pošto je osvojio još sedam gradova krenuo je protiv Skita. Nakon odmora koji je dao vojsci 328/7. godine u proleće 327. nastavio se rat u Sogdijani gde su izbili neredi.

U Marakandi Aleksandar otkriva Hermolajevu zaveru ili zaveru paževa. Paževi su bili sinovi makedonskih plemića između 14. i 20. godina uzgajani za buduće zapovednike i najužu vezu s kraljem. Hermolaj je iz ličnih razloga rešio da se osveti kralju, ali je Ptolomej Lag sve na vreme otkrio i javio Aleksandru. Paževi su kaznjeni kamenovanjem (to je bila kazna za veleizdaju). Tada je obešeniKalisten koji se protovio uvođenju persijskih običaja i bio blizak Hermolaju. Kalistenova smrt je jako mučno odjeknula u Grčkoj. Aleksandar je zbog tog svog postupka izgubio naklonost mnogih filozofa koji su ga od tada prikazivali kao tiranina govoreći da ga je prevelika sreća iskvarila.

U to vreme Aleksandra je sve više zaokupljala misao da stvori svetsko carstvo. Njegov pohod na Indiju predstavlja težnju da dođe do samog kraja sveta. Za svoje novo osvajanje pripremio je veliku vojsku. Broj vojnika u odnosu na 334. godinu bio se skoro udvostrucio. Plutarh kaže da je u Indiju krenuo sa 12000 pesaka i 150000 konjanika. U taj broj uračunata je i komora, posluga trgovci, žene i deca vojnika, brodograditelji i veslači. Indi su tada smatrani najmnogibrojnijim narodom sveta. U ono vreme se verovalo se da je Ind gornji tok Nila, a da je Indija kopnom spojena saEtiopijom.

U pozno leto 327. godine Aleksandar je prešao Indijski Kavkaz (Hindukuš) i tada mu je mladi radža Taksile, sa kojim je stupio u vezu još u Sogdijani, stavio svoju vojsku i državu na raspolaganje da bi mu Aleksandar pomogao u borbi protiv neprijatelja Taksile – Pora. Aleksandar je nameravao da osvoji sve zemlje do Inda a da sledećeg proleća udari na Pora, moćnog kralja Pendžaba. Vojsku je podelio na dva dela: jedan je sa Hefestionom, Perdikom i radžom do Taksile krenuo ka Indu, a on sam, sa drugim delom vojske krenuo na istok da zaštiti kretanje ostalih. Grad Taksila s one strane Inda prijataljski je primio Aleksandra.

Došao je do reke Hidaspa. Na drugoj strani reke, kralj Por vladao je velikom i bogatom kraljevinom. Bio je to najmoćniji radža Pendžaba. Odbio je Aleksandrov poziv da mu se pokloni i sakupio ogromnu vojsku da ga sačeka na granici svoje države. Tu na obali Hisdapa odigrala se krajem maja 326. godine najveća bitka u Aleksandrovom ratovanju i jedna od najvećih u istoriji Starog veka. Plutarh navodi podatak da je trajala osam sati. Por je bio poražen Aleksandar ga je izmirio sa Taksilom i ostavio ga da upravlja svojom dotadašnjom zemljom i još ga je bogato darivao. U ovoj bitci palo je hiljadu Makedonaca i 23 000 Indijaca. Aleksandar je osnovao grad Nikeju u čast ove pobede i grad Bukefaliju po svom konju Bukefalu.

Aleksandar je ostavio Kratera sa jednim delom vojske na Hidaspu, a sam je pošto je pokorio Singalu došao do Hifasisa – najistočnije od pet reka Petorečja. To je najistočnija tačka do koje je Aleksandar stigao. On je želeo da nastavi osvajanja, ali vojska je bila iscrpljena, nastalo je kolebanje, nezadovoljstvo želja da se vrate. Aleksandar je odlučio da odustane od svoje namere i objavio povratak. Na pragu nepoznatog sveta pokazalo se da je taj svet mnogo moćniji i veći no sto se mislilo, i on je odustao. Ponekad se kaže da je ovo bio prvi i jedini poraz Aleksandrov i to poraz koji su mu nametnuli njegovi vojnici. Posle ovoga Aleksandar nije doživeo ni jednu veliku pobedu, ali ovde je odneo pobedu nad samim sobom, jer je ocenio realne mogućnosta svoje vojske sa kojom je izvojevao mnoge pobede što mu je donelo slavu vojskovođe koji nikad nije bio poražen.

Na obali Hifasisa Aleksandar je naredio da se podigne stub na kome je pisalo: “Ovde se zaustavio Aleksandar”, i nakon prinošenja žrtava zahvalnica, krenuo nazad. Ostavio je za sobom Porovu zemlju i plovio Hidaspom.

Pokorio je mnoga plemena, a naročito je bila teška borba sa Malima i Oksidračanima. Aleksandar je tad bio teško ranjen i pronela se vest o njegovoj smrti. Vojnici nisu verovali da je živ sve dok se nije pojavio pred njima. “Mnogima su kod njegove neočekiva ne pojeve nehotice navalile suze na oči… Kad je uzjahao opet ga videše, pa je čitava vojska klicala i pljeskala, a odjeknuše i obale i obližnje šumske doline. Kad se već približavao svom šatoru, siđe sa konja da ga svi mogu videti kako hoda. Tada se svi sa svih strana približiše, jedni mu dodirivahu ruku, drugi kolena, treći i samo odeću. Neki bejahu zadovoljni da ga bar i izbliza vide i zatim se udaljiše, pošto su mu sreću poželeli.”

Aleksandar sa svojim učiteljem Aristotelom

Brodovlje je u leto 325. godine došao do mesta Patale gde počinje delta Inda. Time je bio završen Indijski pohod. Čitava dolina Inda bila je pod makedonskom upravom. Aleksandar je u Patali ostao šest meseci. Pripremio je ekspediciju za istraživanje delte Inda, izgradio pristanište. Odlučeno je da flota krene u poznu jesen. Za vođu ekspedicije izabran je Nearh. Jedan deo vojske štitio je flotu od napada dok je plovila od Indije do ušća Tigra u Persijsko more.

Aleksandar je kopnom išao kroz Gedrosija (Beludžistan), danima su se kretali kroz pustinju bez kapi vode, sa živim peskom. Žega je bila takva va su jedno vreme išli samo noću i to uvek blizu obale jer su oni morali da se staraju o floti i da za nju kopaju bunare sa pijećom vodom. Ljudi su se razboljevali i umirali, stoka je ginula. Aleksandar je išao peške kao i vojnici, jeo što i oni.

“Međutim su neki lako oružani koji su se od vojske udaljili, da traže vodu, našli u nekoj maloj guduri malo loše vode. Mučno iscrpiše vodu i krenuše Aleksandru misleći, da mu nose veliko blago. Kada su već bili blizu, izliše vodu u kacigu i doneše je kralju. On je primi i pohvali donosioce, a zatim je izlije pred očima sveprisutnih. Tim činom čitava se vojska osokoli tako da se činilo, da su svi od Aleksandra dobili da piju izlitu vodu.”

Većina pisaca kaže da je vojska za ova dva meseca puta kroz Gedrosiju pretrpela više nego za celog ratovnja u Aziji. Kad je stigao u Puru, Aleksandar je imao samo jednu četvrtinu od broja vojnika koje je poveo u Indijski rat. Nakon odmora u Puri vojska je došla u Karmaniju gde se sastala sa Kraterovim delom vojske. Tu je Aleksandar podigao još jednu Aleksandriju. Stigle su povoljne vesti o Nearhovoj ekspediciji.

On je plovio flotom 80 dana duž istočne obale Persijskog zaliva, doplovio do reke Pasitigris i njom uzvodno do Suze. Veliki je značaj ove ekspedicije, prvo jer je dokazala postojanje pomorskog puta između Indije i Mesopotamije, a Nearhova zapažanja proširila su znanja o tropskoj flori i fauni i upoznala Grke sa plemenima koja tamo žive.

U proleće 324. godine okupila se sva makedonska vojska u Suzi. Aleksandrova osvajanja bila su završena. Ali on nije bio samo osvajač, već uporedo i tvorac novog poretka…

Smrt Aleksandra Makedonskog i raspad carstva

324. godine Aleksandar je otpustio deset hiljada veterana u Opisu. Za vođu puta natrag u Makedoniju odredio im je Kratera koji je trebalo da zameni Antipatra čijom politikom prema Grcima Aleksandar nije bio zadovoljan. Posle ovog nameravao je da organizuje ekspediciju koja bi ispitala Karpisko more i oplovila Arabijsko poluostrvo. Međutim u poznu jesen te godine Aleksandra je zadesio težak udarac-izgubio je svog najdražeg prijatelja Hefestiona. Da bi utišao bol za njim u zimu 323/4. godine preduzeo je pohod protiv Kosejaca koji su živeli između Medije i Susijane. To je bili njegovo poslednje ratovanje.

U Vavilon se vratio u proleće 323. godine. Ubrzo po povratku Aleksandar se razboleo. Posle jednog pira dobio je groznicu koja ga nije napustala čitavih osam dana. Kada su vojnici zatražili da prođu pored njegovog kreveta, svakom je stisnuo ruku i isdravljao ih pogledom. Umro je uveče 11. juna 323. godine, u 33. godini života, za atinskog arhonata Hegesija. Vladao je dvadeset godina i osam meseci.

Pošto je Aleksandar Makedonski umro bez zakonitog naslednika postavilo se pitanje da li ogromna svetska imperija koju je on stvorio može da opstane ili će doći do njenog raspada. Iako Aleksandar nije imenovao naslednika i rekao na samrti da carstvo ostavlja na najboljem. Presto je morao naslediti ili njegov polubrat Filip Andrej ili Aleksandrov i Roksanin sin rođen nakon njegove (očeve) smrti. Ali lična želja makedonskih generala za vlasću nadvladala je odanost dinastiji. Vodila se duga borba oko prestola u kojoj su pali svi članovi vladarske porodice.

Antigon zvani Jednooki, jedan od najsposobnijih Aleksandrovih vojskovođa približio se ostvarenju ideje o jedinstvenom carstvu kojim bi sam vladao, ali nije uspeo da namatne poslušnost celoj vojsci i da prisili ostale generale da priznaju njegovu vlast. Protiv njega su se ujedinili: Lismah u Trakiji, Seleuk u Vaviloniji, Ptolomej u Egiptu i Kasandar u Makedoniji. Oni su zadali odlučujući udarac Antigonu u bici kod Ipsa u Maloj Aziji 301. godine stare ere, u kojoj je Antigon poginuo. Ovom bitkom rešen je problem Aleksandrovog Carstva: ono je prestalo da postoji kao jedinstvena celina. Raspalo se na mnogo sastavnih delova od kojih su najvažnija tri: Sirija, koja je obuhvatala istočne teritorije Aleksandrove monarhije i neke oblasti u Malioj Aziji; njom su vladali Seleukidi; Egipat gde su vladali Ptolomejevići, potomci Ptolomeja Laga (Sotera-taj naziv je dobio jer je spasao Aleksandru život u borbi protiv Mala i Oksidracana) i Makedonija gde su vladali Antigonidi, potomci Antigona Jednookog.

U Egiptu i Siriji su “kraljevi”, kako su sebe nazivali svu vlast zasnivali na osvajačkom pravu kao dijadosi – Aleksandrovi sledbenici. Oslanjali su se na najamničku vojsku.

U Makedoniji Antigonidi su se smatrali zakonitim naslednicima Filipove porodice i postepeno stekli poverenje i podršku naroda.

Budući da su ove tri dinastije vladale u zemljama koje su već bile navikle na apsolutističku monarhiju, imale su izgleda da se duže održe.

Što se Egipta tiče, Aleksandrija je postala ključ Egipta i njegova prestonica. Pod Ptolomejima Egipat je postao značajna pomorska sila Sredozemlja. Ptolomejevići su nastojali da egipatskoj trgovini obezbede slobodno i prostrano tržiste. Osporavali su Makedoniji i Siriji pravo gospodarenja na Egejskom moru i stoga je stalno dolazilo do sukoba oko vodećeg mesta u skupini egejskih ostrva. Ovaj neprekidni rat iscrpljivao je snagu monarhija i one nisu mogle da spreče jačanje decentralističkih sila.

Sirija koja je bila najheterogenijeg sastava raspala se 280. godine. Od nje se odvajaju Jermenija, Pont, Kapadokija i Bitinija. Oko 278.godine kada su u Malu Aziju prodrli Kelti dolazi do ocepljenja velikog dela Male Azije od monarhije Seleukida. Među ove nezavisne države spadala je i kraljevina Pergam u Misiji. Pergam je od 283. godine do 263. godine plaćao danak Seleukidama, a od 263. godine proglasio potpunu nezavisnost.

Carstvo Aleksandra Makedonskog

U Grčkoj su najjači otpor Makedoniji pružale dve institucije: Ahejski savez na severu Peloponeza i Etolski savez u severozapadnoj Grčkoj. Ova dva saveza su često bila u sukobu a Makedonija je znala da to vešto koristi. Zahvaljujući ovim borbama Rodos je proglasio nezavisnist. Postao je jedna od najvećih luka u Heladi, a njegova flota jedna od najmoćnijih u helenističkom svetu. Kasnije se borio protiv gusarenja i osiguravao bezbednu plovidbu u Egejskom moru.

Tako se u helenističkom svetu u doba Aleksandrovih naslednika nalazio veliki broj nazavisnih i poluzavisnih država.Nijedna helenistička država u to doba nije obuhvatala veliku teritoriju niti je raspolagala snažnom vojskom.

Egipat je izgubio skoro sve strane posede, Sirija je bila razdirana unutrašnjim nemirima, Makedonija ratovala sa Ahejskim i Etolskim savezom. Blagostanje koje je ranije vladalo u svetskom carstvu Aleksandra Makedonskog otišlo je u nepovrat.

Istorijski značaj Aleksandra Makedonskog

Carstvo koje je Aleksandar stvorio nije se održalo. Možda bi, da je duže živeo uspeo da premosti velike razlike među zemljama koje bi trebalo da žive u jednom svetskom Carstvu. Posle njegove smrti niko više nije mislio da ostvari njegovu zamisao. Veliko Makedonsko carstvo raspalo se na svoje prirodne sastavne delove: Grčko-makedonski svet, Egipat i Aziju.

Aleksandar je bio jedan od najvećih osvajača u istoriji i graditelj novog sveta. U bici je uvek bio na celu udarne jedinice, neustrašiv, ulivao je svojim borcima samopouzdanje, sam izvrsavao najteži deo zadatka. Njegov pohot u Aziju je niz uspeha od Granika preko Ipsa, Gaugamele do bitke s Porom. Popuštanje vojsci na Hifasisu predstavlja njegovu pobedu nad samim sobom. Sreća ga je od rođenja pratila i nije dozvolila da doživi razočarenja i poraze. Umro je napobediv.

Sraća je htela da se u trenutku Aleksandrovog dolaska na vlast na persijskom prestolu nađe najslabiji vladar kojeg su Ahemenidi ikad imali – Darije – čije je carstvo više imponovalo svoji fantastičnim bogatstvom i ogromnim razmerama nego vojnom snagom.

Makedonija je bila na vrhuncu svoje moći, persijske carstvo na rubu propasti – to je bila stvarnost u kojoj je Aleksandar izvršio svoje grandiozno delo. Ovakve istorijske okolnosti su nesumnjivo mnogo doprinele značaju koji on ima u istoriji, ali bez Aleksandovog vojničkog dara, istrajnosti i upornosti, nepokolebljive vere u pobedu, bez čarobne snage njegove ličnosti koja je ulivala divljenje i ljubav čoveku ratniku, bez takvog Aleksandra istorija bi svakako imala drugačiji tok.

Aleksandar je počeo da prihvata istočnjačke običaje radovao se da čuje da njegovi Makedonci satrapi govore persijski. Uvodio je Persijance u makedonske vojne odrede, proglašavao ih svojim rođacima. Ovakvi postupci izazvali su nezadovoljstvo makedonskih oficira jer su se plašili da će izubiti svog kralja. U upravi carstva bilo je više Persijanaca nego ostalih varvara a razlog tome je da su oni imali dobro izgrađen administrativni aparat, a u castvu takvih razmera kakvo je bilo Aleksandrovo, bilo je neophodno dobrvođenje administrativnih poslova.

On je bio tvorac apsolutne monarhije, i jedino se takvim oblikom vlasti moglo ostvatiti ujedinjenje raznorodnih naroda.

Kao vladar sa neograničenom vlašću on je činio sve da ostvari blagostanje u svom carstvu. Unapredio je trgovinu, finansije, privredu.

Bio je okružen pesnicima, umetnicim, i filozofima, gradio je gradove, podizao spomenike, mnogo važnosti pridavao obrazovanju svojih podanika, doprineo velikom kulturnom razvoju Carstva. Aleksandar je poznat kao jedan od najvećih graditelja gradova. Po predanju podigao je 70 gradova, a otkiveno je 16.

Preduzimao je velike istraživačke ekspedicije i na osnoviu toga pojavljuje se kao jedan od najvećih otkrivača sveta. Njegovo doba se po značenju meri sa dobom otkrivanja Amerike. Pored toga što su ekspedicije imale za cilj povezivanja pojedinih delova Carstva radi unapređenja trgovine, one su imale i čisto naučni karakter. Ispitivani su rudnici srebra, zlata i soli. U Indiji Nearhova ekspedicija imala je zadatak da li je Kaspijsko more otvoreno ili zatvoreno.

Veoma značajan rezultat Aleksndrovih osvajanja bilo je ekonomsko jedinstvo Istoka i Zapada. Tome je doprinelo podizanje gradova i osnivanje vojnih kolonija. Gradovi si podizani na raskrsnicama ili polaznim tačkama karavanskih puteva i vrlo brzo se razvili u važne trgovinske centre, a vojne kolonije na strateško važnim tačkama i bile su oslonac vlasti.

Od velikog značaja za ekonomsko sedinstvo carstva bila je Aleksandrova monetarna politika. Pustio je u opticaj blago iz riznica persijskih careva. Zbog velikog priliva zlata promenio se odnos srebra i zlata. Uveo je jedinstveno važenje za zlatnu i srebernu valutu. Kao novčanu jedinicu uzeo je atički novac, a ne persijski darik. Time je privreda dobila helenski karakter.

Jedna od najznačajnijih tekovina Aleksandrovih osvajanja je mešanje grčke kulture sa kulturom naroda Starog Istoka. Grčki jezik postao je jezik administracije, nauke i kulture. Neke oblasti Carstva su potpuno helenizovane, a i stare istočne civilizacije ostavile su trag u grčko–makedonskom svetu. Istočna shvatanja pomešala su se sa njihovim shvatanjima i ponekad davala nov sadržaj njihovoj kulturi.

Aleksandar je ostavio veoma snažan utisak kako na savremenike tako i na kasnije generacije. U uzrastu u kome je Aleksandar umro, Cezar je bio još sasvim nepoznat. Narodna mašta propisala mu je najveća junačka dela. Priča o Aleksandru ili božanskom Iskanderu živela je dve hiljade godina na 24 jezika i u preko 80 verzija.

“Aleksandar je svoju slavu tražio u tome da sreću nadmaši svojom mudrošću a silu hrabrošću smatrajući da ništa nije nesavladivo, a za kukavicu ništa dovoljno čvrsto.”

Aleksandrova veličina ogleda se u neizbrisivom tragu koji je za sobom ostavio. Istorija nastoji da se što više približi stvarnom, ljudskom Aleksandru, ne božanskom kome se pripisuje i ono što je nemoguće, ali on će uvek ostati onakav kakvim ga je narodna mašta stvorila na obalama Nila, Hidaspa, na neosvojivom Aornu ili u strašnim predelima Gedrosije, nedostižni ideal svakog vojskovođe, graditelj novog sveta.

Izvor: wikipedia.org

Sokrat (grčki Σωκράτης, 470. p.n.e. – 399. p.n.e.) je bio grčki (atinski) filozof, verovatno sa najvećim uticajem. Platon i Aristotel, drugi poznati filozofi klasične Atine, bili su zapravo njegovi učenici i cela zapadna filozofija je bila zasnovana na njihovom radu. Biste ovog velikog mislioca se mogu videti na gotovo svim filozofskim fakultetima čime mu se svakodnevno odaje počast.

Sokratski metod

Njegov najznačajniji doprinos zapadnjačkoj misli je njegova dijaloška metoda istraživanja, poznata kao sokratski metod ili metod elenhos koji je široko primenjivao u ispitivanju ključnih moralnih koncepata a prvi put je opisan u Platonovim Sokratskim dijalozima. Zbog ovoga se Sokrat obično smatra ocem etike ili moralističke filozofije i filozofije uopšte.

Skulptura Sokrata – Muzej Luvr

Sokratski metod je negativni metod hipotetske eliminacije u kojem se bolje hipoteze pronalaze stalnim identifikovanjem i eliminisanjem onih koje vode u kontradikcije. Ovaj Sokratov metod je traganje za suštinskim hipotezama, pretpostavkama ili aksiomima, koje mogu da nesvesno oblikuju čovekovo mišljenje i da ih učine subjektom posmatranja kako bi se odredila njihova konzistencija sa ostalim verovanjima. Opšta forma je serija pitanja formulisanih kao testovi logike i činjenica usmerenih da pomognu osobi ili grupi da otkriju svoja uverenja o istoj temi, istražujući definicije ili logoi (logoi) (jednina logos), težeći da se karakterišu generalne karakteristike koje dele razni pojedinačni primeri. Do granice u kojoj je ovaj metod dizajniran da iznese na videlo definicije implicitne u sabesedničkim verovanjima ili da im pomogne da prodube svoje razumevanje, ovaj metod se naziva metodom majeutike. Aristotel je Sokratu pripisao otkrivanje metoda definicije i indukcije koji se smatraju suštinom naučnog metoda. Čudno je, međutim, da je Aristotel takođe tvrdio da ovaj metod nije primeren za etiku.

Vešt učitelj može da nauči učenike da misle svojom glavom putem ove metode. Ovo je jedini klasični metod podučavanja koji je poznat po tome što može da stvori stvarno autonomne mislioce. Postoje neki ključni principi za ovu formu podučavanja:

•    Učitelj i učenik se moraju složiti o temi predavanja;
•    Učenik mora da se složi da će pokušati da odgovori na učiteljeva pitanja;
•    Učitelj i učenik moraju biti voljni da prihvate svaki razuman odgovor. To jest, proces rezonovanja se smatra važnijim od činjenica;
•    Učiteljeva pitanja moraju da razotkriju greške u rezonovanju ili verovanjima učenika. To jest, učitelj mora da razmišlja brže i tačnije od učenika, da otkrije greške u učenikovom razmišljanju, a onda da formuliše pitanje na koje učenik ne može da odgovori ako ne ispuni proces razmišljanja. Da bi bio sposoban za ovo, učitelj mora da razmišlja veoma brzo u vezi sa klasičnim greškama u razmišljanju;
•    Ako učitelj napravi grešku logičke ili činjenične prirode, prihvatljivo je da učenik ispravi učitelja.

Antička Atina

Kako diskusija nije dijalog, ona nije podesan medijum za sokratski metod. Ipak, od pomoći je ako je učitelj sposoban da vodi grupu učenika kroz diskusiju. Ovo nije uvek moguće u situacijama koje traže od učitelja da ocenjuje učenike, ali je pedagoški prihvatljivije, jer ohrabruje učenike da razmišljaju, a ne da se ugledaju na autoritete.

Slobodnije se svaki proces uzastopnih postavljanja pitanja u dijalogu može smatrati sokratskim metodom.

Sokrat primenjuje svoj metod u ispitivanju ključnih moralnih koncepata, vrlina: pobožnosti, mudrosti, uzdržanosti, hrabrosti i pravičnosti. Takvo istraživanje je stavljalo izazove pred implicitna moralna ubeđenja sagovornika, ističući neadekvatnosti i nekonsistentnosti u njihovim uverenjima i obično je dovodilo do stanja zbunjenosti poznatog kao aporia. U pogledu takvih neadekvatnosti Sokrat je priznavao svoje neznanje, ali su ostali i dalje tvrdili da imaju znanje. Sokrat je verovao da ga činjenica da je svestan svog neznanja čini mudrijim od onih koji, iako ne znaju, ipak tvrde da poseduju znanje. Mada ovo ubeđenje može izgledati paradoksalno na prvi pogled, ono je u stvari Sokratu omogućavalo da otkrije sopstvene greške gde bi ostali mogli da pretpostave da su u pravu. Ova tvrdnja je poznata po anegdoti kad je Delfsko proročište objavilo da je Sokrat najmudriji od svih ljudi.

Sokrat je ove tvrdnje o mudrosti koristio kao osnovu svojih moralnih podsticaja. Tako je tvrdio da se glavna dobrota sastoji u brizi duše u vezi sa moralnom istinom i moralnim shvatanjem da „bogatstvo ne donosi dobrotu, ali dobrota donosi bogatstvo i svaki drugi blagoslov, i pojedincu i državi“, i da „život bez istraživanja (dijaloga) nije vredan življenja“. Sokrat je takođe tvrdio da je bolje biti tretiran loše, nego sam se ponašati loše.

Rekonstrukcija antičke Atine

Sokratov život

Sokrat nije ostavio nikakve spise. Podaci o vojnoj službi se mogu naći u Tukididovoj „ Istoriji Peloponeskog rata“. Bio je izvrgnut satiri u Aristofanovoj komediji „Oblaci“ nastaloj kad je Sokrat bio u srednjim četrdesetim godinama. Sokrat se pojavljivao u drugim Aristofanovim predstavama poput „Ptica“ jer se smatralo da je bio filodoranin, a takođe i u predstavama Kalija, Eupolisa i Teleklaidesa, i u svim ovim predstavama Sokrat i Sofisti su kritikovani zbog „moralnih opasnosti prisutnih u savremenoj misli i literaturi“. Ipak, glavni istorijski izvor o Sokratu su spisi dvojice njegovih učenika, Ksenofonta i Platona. Drugi važan izvor su razna pozivanja na njega u Aristotelovim spisima.

Skulpture i biste Sokrata opisuju kao čoveka ne baš prijatne spoljašnjosti. Bio je nizak, debeo i ružnog lica. Ovi portreti su mahom bazirani na opisima koje je dao njegov učenik Platon, a ne na direktnom posmatranju filozofa od strane skulptora.

Sokratov otac je bio Sofronisk, vajar, a majka Fenareta, babica. Sam Sokrat je često koristio profesiju svoje majke kako bi opisao svoje nastavne metode: kako babica pomaže ženama da se porode, tako i Sokrat pomaže ljudima da rode istinu koja se krije u svakome od nas. Bio je oženjen Ksantipom koja je bila znatno mlađa od njega i koja mu je rodila tri sina (Lamprokle, Sofronisk i Meneksen). Po kulturnim standardima onog vremena, nju su smatrali oštrokondžom. Sam Sokrat je posvedočio da je, pošto je naučio da živi sa Ksantiopom, sada sposoban da se nosi sa bilo kojim drugim ljudskim bićem, kao što jahač koji je navikao na divlje konje sa lakoćom jaše manje divlje. Sokrat je voleo da ide na Simpozije, partije pijenja i pričanja. Legendarna je bila njegova sposobnost da pije, ostajući trezan čak i kad bi se svi iz njegove družine teško napili. Takođe je iskusio vojnu akciju boreći se u bitkama kod Potidee, Amfipolisa i Deliuma. Iz platonovog Simpozijuma znamo da je Sokrat odlikovan za hrabrost. U jednoj prilici je ostao sa ranjenim Alkibijadom i verovatno mu je spasao život. Tokom ratnih pohoda je takođe pokazao neobičnu čvrstinu, hodajući zimi bez obuće i kaputa.

Prema nekim istoričarima, zarađivao je za život predajući filozofiju svojim učenicima, dok drugi tvrde da je išao stopama svoga oca, skulptora. Neki čak veruju da su figurine Tri gracije koje su nekada krasile Akropolj, zapravo njegov rad.

Istorijski kontekst

U vreme kada je Sokrat rođen, Atina je proživljavala godine procvata pod Perikleom, harizmatičnim političarem koji je puno ulagao u razvoj kulture i umetnosti i koji je od Atine napravio najjaču pomorsku silu tog vremena. Međutim, sa početkom Peloponeskog rata 431. god. pre nove ere, moć Atine počinje da opada, sve do konačnog poraza 404. p.n.e. kada dolazi i do propasti atinske demokratije. U gradu-državi, socijalno propadanje dovodi i do pada morala i društvenih vrednosti. Sokratovi sugrađani više ne razumeju koncept etike i moralnih vrednosti o kojima je on pričao.

Sokrat

Filozofska ubeđenja

Sokrat je često govorio da njegova mudrost potiče iz činjenice da “on zna da ništa ne zna”. Uz ovo, Sokrat je takođe govorio da se svi loši postupci čoveka mogu pripisati njegovom nedostatku znanja. Prostije rečeno, ako osoba pogreši, Sokrat je verovao da je greška uzrokovana nekom vrstom neznanja. Većina od njegovih briljantnih uočavanja poput ovih je potekla iz kontraprimera koje je iznosio u debatama sa drugim Atinjanima. Ponekad su ga njegova ispitivanja drugih dovodila do sticanja neočekivanih znanja. Mada se nikad nije fokusirao na specifične teme, većina Sokratovih debata su bile usredsređene oko karakteristika idealnog čoveka, kao i koju formu idealna vlada treba da ima.

Sokrat je verovao da svaki čovek u svom srcu krije veliki broj istina i pokušao je da nauči ljude kako da ih otkriju. Njegova cela filozofska ideologija se sastoji od par osnovnih principa. Prvo, verovao je da niko ne voli da se ponaša nemoralno i ako se neko tako ponaša, to je zato što ne zna šta je moral.
Verovao je da pravednost dovodi do znanja i da je pravda jedini nosilac ljudske i društvene sreće.

Sokrat je verovao da je najbolji način da čovek vodi svoj život – ne da se usredsredi na akumuliranje bogatstva, već da se usredsredi na samorazvoj. On je uvek pozivao druge da pokušaju da se više koncentrišu na prijateljstva i osećanje istinskog zajedništva jer je verovao da je ovo najbolji način da ljudi rastu kao narod. Ideja da ljudi poseduju određene vrline je bila nit Sokratovih predavanja. Ove vrline predstavljaju najznačajnije kvalitete koje osoba može da ima, a prve među njima su filozofske i intelektualne vrline. Sokrat je naglašavao da “je vrlina najvrednija od svih bogatstava, istina leži ispod senki postojanja, i da je posao filozofa da pokaže ostalima koliko malo oni u stvari znaju.”

Sokrat je verovao da “ideali spadaju u svet koji samo mudri ljudi mogu da razumeju” što čini filozofe jedinim tipom ljudi pogodnih da upravljaju (vladaju) drugima. Sokrat nipošto nije bio blag u svojim specifičnim stavovima o vladi. Otvoreno se protivio demokratiji koja je vladala u Atini kasnije tokom svog života. Atinska demokratija nije bila ekskluzivna. Sokrat se protivio bilo kojoj formi vladavine koja nije bila njegov ideal savršene republike kojom bi upravljali filozofi, a atinska vlada je bila daleko od toga. Tokom kasnijih stadijuma sokratovog života, Atina je bila u stalnim političkim prevratima. Demokratiju je prvo zbacila frakcija poznata kao Tiranija tridesetorice koju je predvodio Kritijas koji je ranije bio Sokratov učenik. Tirani su vladali jedno kratko vreme pre nego što je atinska demokratija ponovo uspostavljena od kada je pokušavala da uguši Sokratov glas.

Smrt Sokratova, Jacques-Louis David (1787.)

Suđenje i pogubljenje

Soratova naklonost moralu, njegove eksplicitne misli o poštenju i pravdi kao i njegovo verovanje u činjenje dobrih dela, doveli su do toga da ga političari tog doba omrznu. Političari počinju da okrivljuju Sokrata da svojim stavovima kvari atinsku omladinu. Štaviše, optužili su ga da je učio mlade da se ne obaziru na atinske bogove i da im je punio glave idejama da treba da slušaju neki unutrašnji glas pod imenom demonion. Atinske političare je razbesnelo i to što je u javnim raspravama Sokrat bio podrugljiv odnosno ismevao ih je, te su oni sami, pred ljudima, izgledali glupavo. Atinjani, razočarani ishodom Peloponeskog rata, počinju da sumnjaju u dobrobit vladavine demokratije.

Suđenje Sokratu je podiglo veliku debatu inicirajući nastanak čitavog žanra u literaturi poznatog kao sokratski logoi. Sokratov način predavanja je ljutio uticajne figure njegovog doba čija je reputacija mudrosti i vrline bila urušena njegovim pitanjima. Treba reći da je sam Sokrat bio dovoljno mudar da ne vređa svoje sabesednike, ali su drugi ljudi koristili njegovu retoriku da bi izvrgli ruglu moćne ljude. Iritantna priroda ovih pitanja je Sokratu donela nadimak „konjska muva Atine“. Iako se Sokrat lično borio za Atinu i zagovarao poslušnost zakonima, on je u isto vreme kritikovao demokratiju, posebno atinski izborni sistem. Taj kriticizam je podigao sumnje među demokratama, posebno kad su neki od njegovih bliskih saradnika proglašeni neprijateljima demokratije. Alkibijad je izdao Atinu u korist Sparte, a Kritija, njegov nekadašnji učenik je bio vođe Tiranije tridesetorice (prospartanske oligarhije koja je vladala Atinom par godina nakon poraza).

Sokrat

Sokrat je verovao da nijedan čovek nije mudar, ako nije u stanju da prizna svoje nepoznavanje istine.  Za sebe je često govorio: “Znam samo jedno, a to je da ništa ne znam” (starogrčki ἓν οἶδα ὅτι οὐδὲν οἶδα izgovor hèn oîda ὃti oudèn oîda). Uz to, Sokrat je imao neuobičajene stavove o religiji. Izneo je nekoliko pozivanja na svoj lični duh, ili demonion, mada je eksplicitno tvrdio da ovaj duh nikada nije upravljao njime, već ga je samo upozoravao na razne buduće događaje. Mnogi od njegovih savremenika su sumnjali da sokratov demonion znači odbacivanje državne religije. Opšte je mišljenje da je sokratov daimonion sličan intuiciji. Štaviše, Sokrat je tvrdio da koncept vrline, a ne određivanje šta bogovi žele, u stvari prethodi njemu.

399. p.n.e. je održano suđenje Sokratu pod optužbom da kvari atinsku omladinu. U svojoj odbrani, poredi sebe sa dosadnom stajskom muvom koja budi ljude iz kolotečine i primorava ih da se okrenu istini. Kada su ga upitali da predloži kaznu za sebe, ironično je odgovorio da atinska država treba da ga plati i da mu obezbedi besplatne večere do kraja života jer je narodni dobrotvor. Sokrat je na kraju proglašen krivim i osuđen na smrt trovanjem. Iako su njegovi učenici pripremili sve za bekstvo iz zatvora i od smrti, Sokrat je to odbio. Verovao je da je došlo vreme da umre. U ostalom, da je pobegao, pokazao bi neposlušnost prema državi i time urušio svoje principe i naškodio svom gradu. Verovao je da strah od smrti nije odlika pravih filozofa jer smrt zapravo oslobađa besmrtnu dušu iz smrtnog tela. Posthumno je poštovan kao svetionik slobode govora.

Prema Platonovoj “Apologiji”, sokratova tri tužioca, Melet, Anit i Likon, sve vodeći članovi atinskih političkih krugova, optužili su ga da je “kvario omladinu” Atine i poricao moć bogovima. Ove optužbe nisu morale da znače smrtnu kaznu i Sokrat je lično predlagao poroti da ga kazni sa trideset minaa (ekvivalent otprilike osam godina nadnica atinskog zanatlije). „Apologija“ takođe kaže da je glasanje o sokratovoj krivici bilo tesno i da su njegove šale o kazni rezultirale da više porotnika glasa za smrtnu kaznu nego što je glasalo za osudu.

Sokratski dijalozi

Sokratski dijalozi su serija dijaloga koje je napisao Platon u formi diskusija između Sokrata i drugih ljudi tog vremena. Ideje koje Platon saopštava ne izgovara nijedan poseban lik, već one isplivavaju putem sokratskog metoda, pod Sokratovim vođstvom.

U platonovom filozofskom sistemu (Sokrat nije ostavio nikakve spise tako da stvaran sadržaj njegovih učenja može biti osporavan), učenje je proces pamćenja. Duša, pre svoje inkarnacije u telu je bila u carstvu ideja (ili raju). Tamo je videla stvari onakvim kakve stvarno jesu, a ne blede senke ili kopije koje mi vidimo na Zemlji. Kroz proces ispitivanja duša može biti navedena da se seti ideja i njihovim čistim formama, što donosi mudrost.

Većina dijaloga predstavljaju Sokrata kako primenjuje ovaj metod u određenoj meri, ali nigde toliko kao u Eutipru. U ovom dijalogu, Sokrat i Eutipro prolaze kroz nekoliko faza pročišćavanja odgovora na sokratovo pitanje „Šta je pobožnost?”

Obrazovanje i rana politička karijera

Rođen je u mestu Murnies koje danas nosi ime po njemu i nalazi se blizu Hanje na Kritu. Studirao je prava na Univerzitetu u Atini nakon čega se vratio na Krit gde je izabran za predstavnika liberalne partije u lokalnoj skupštini.

Elefterios Venizelos

Kritski ustanak

Venizelos je bio zagovornik ujedinjenja Grčke i borio se u ustanku na Kritu 1897. koji je završen tako što je Krit dobio autonomiju od Osmanskog carstva. Britanska, ruska, italijanska i austrougarska ratna mornarica su došle na Krit sa ciljem da proteraju tursku vojsku sa ostrva. Grčki princ Džordž je pod pritiskom evropskih sila postavljen za Visokog načelnika ostrva a Venizelos je postao njegov savetnik za pravdu. Evropske sile su takođe pomogle da se oformi žandarmerija kako bi se osiguralo poštovanje zakona. Venizelos je pomogao u pisanju kritskog ustava i postao je ministar u vladi princa Džordža.

Razilaženje sa Princem Džordžom

Princ Džordž i Venizelos su se ubrzo razišli jer je Džordž, nepokolebljivi rojalista, počeo da vlada apsolutistički. Venizelos je postao predvodnik opozicije, a zatim i oružane bune nakon koje je princ proteran sa ostrva. Zamenio ga je Aleksandros Zaimis.

Izbori za skupštinu Grčke

Skupština je raspuštena 1910. godine nakon političke krize. Venizelos se preselio u Atinu i na izborima 8. avgusta iste godine izabran je za poslanika zajedno sa svojim timom. Tada je osnovao Liberalnu Partiju (Κόμμα Φιλελευθέρων). U oktobru je oformio vladu i započeo ekonomske, političke i druge reforme od nacionalnog značaja.
Zbog obazrive reforme vojske i mornarice, Grčka je bila dobro pripremljena za balkanske ratove što je omogućilo oslobođenje teritorija na severu – Epira i Makedonije kao i egejskih ostrva. Ostale su upamćene debate između princa Konstantina I i Venizelosa oko toga koje gradove prvo treba osloboditi. Ovo su bili prvi znaci sukoba sa Konstantinom koji će ubrzo postati kralj Grčke nakon atentata na njegovog oca 1913. godine.

Venizelos sa svojim Krićanima

Uloga Grčke u Prvom svetskom ratu

Sledeći sukob Venizelosa i Konstantina je usledio tokom Prvog svetskog rata. Iako je Grčka na početku bila neutralna, Venizelos je podržavao savez sa Antantom, verujući da će u ratu pobediti Britanija i Francuska. S druge strane Konstantin je želeo da Grčka ostane neutralna. Posle serije rasprava, Venizelos je podneo ostavku 21. februara 1915. Venizelosova partija je ponovo pobedila i formirala vladu. Iako je obećao da će se pridržavati neutralnosti, napad Bugarske na Srbiju koja je bila saveznik Grčke ga je primorao da napusti takvu politiku. Veliki sukob sa kraljem ga je primorao da još jednom podnese ostavku. Na sledećim izborima nije učestvovao jer je smatrao da je raspuštanje Skupštine protivustavno. U međuvremenu, u Solunu se iskrcala saveznička vojska kao pomoć Srbiji.

Raskol

Sukob između kralja i Venizelosa je bio razlog za Veliki Narodni Raskol, koji je bio socijalna rana u narednih nekoliko decenija. Sledbenici Venizelosa su 1916. u Solunu organizovali vojni pokret „Privremena Vlada narodne odbrane“ i osnovali novu državu koja je obuhvatala severnu Grčku i egejska ostrva.

Govor povodom 25. marta

U maju 1917. se vraća u Atinu gde ulazi u pakt sa Antantom. Pod komandom francuskog generala Franše d’ Eperea, savezničke snage su otpočele veliku ofanzivu protiv bugarskih i nemačkih trupa 14. septembra 1918. Bugarska vojska se ubrzo dala u povlačenje. Već 30. septembra, bugarska Vlada je zatražila primirje. Grčka vojska je odigrala malu ulogu u završnici rata.

Posleratni pregovori

Nakon završetka rata, Venizelos je bio učesnik pariske mirovne konferencije, 1919. i potpisnik nejskog mirovnog ugovora u ime Grčke kao i mirovnog ugovora u Sevru. Kao rezultat ovih ugovora Grčka je (samo privremeno) dobila Istočnu Trakiju i Smirnu. Pri povratku bio je suočen sa pokušajem atentata na glavnoj železničkoj stanici u Parizu. Nakon oporavka, vratio se u Grčku gde je dočekan kao heroj zbog oslobođenja oblasti naseljenih grčkim stanovništvom.

Povlačenje iz politike

I pored ratne pobede, Venizelos je izgubio na nameštenim izborima 1920. na veliko nezadovoljstvo oslobođenog naroda u Maloj Aziji. Nakon poraza, otišao je u Pariz i objavio povlačenje iz politike. U ime Grčke, 24. jula 1923. godine, potpisao je mir sa Turskom u Lozani nakon Grčko-turskog rata.

Venizelosova bista u Beogradu

Povratak

Na izborima 5. jula 1928. godine, Venizelosova partija je ponovo osvojila većinu i preuzela vlast. Obećala je nove izbore za avgust iste godine kada je osvojila 228 od 250 mesta u Skupštini. Venizelos je upravljao Grčkom do 1932. Tokom 1933. ponovo je bio meta atentatora nakon čega je došlo do velikih nereda koji su doveli do formiranjaa vojne uprave pod vođstvom Venizelosa i kapetana Nikolaosa Plastirasa. Ovakav pokret je propao a Venizelos je prognan.
Nakon odlaska, suđenja i egzekucije njegovih pristalica su sprovođena zajedno sa povratkom monarhije. Kralj Džordž II je vraćen na presto nakon sumnjivog referenduma.

Izgnanstvo i smrt

Preminuo je u Parizu 1936. godine za vreme boravka u hotelu Ric. Veliki broj pristalica iz lokalne grčke zajednice je ispratilo telo do stanice pred poslednji odlazak za Grčku. Sahranjen je na poluostrvu Akrotiri na Kritu, u blizini Hanje.

Zanimljivosti

Po Elefteriosu Venizelosu je nazvan politički pravac venizelizam koji je bio sveprisutan u Grčkoj od početka pa sve do sedamdesetih godina prošloga veka.

Lik Elefteriosa Venizelosa se nalazi na grčkom novčiću od 50 evro centi, a po njemu je nazvan i atinski aerodrom.

Početkom 21. veka je ulica Đure Đakovića u Beogradu, na Dorćolu, preimenovana u Venizelosovu.